U žutom autu dođe
jesen, donese grožđe.
I lišće mog jablana
pozlati jesen rana.
Prođoše dani vreli,
mirišu plodovi zreli.
Jesen je, jesen rana
od bakra sva istkana.
Sa grane lasta veli:
– Skoro ću da se selim.
U klupi đače piše:
– Brzo će magle, kiše.
– Pozna me jesen ljuti,
veli septemvar žuti
Jesen se, jesen rana,
prostrla preko grana.
U žutom autu stiže
i žuto lišće niže.
---
Dušan Kostić rođen je 23. januara 1917. godine u Peći. Bio je pesnik i romanopisac, a svojim delom je letopisac svoje zemlje i veoma značajan hroničar vremena u kojem je živeo. Zauzima značajno mesto u našoj književnosti za decu i omladinu. Posle završene osnovne škole napušta zavičaj i nastavlja školovanje u gimnaziji u Beranima, a zatim studira književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pesme piše od svoje četrnaeste godine, a kao student je pisao pesme revolucionarnog duha, tada omiljene među omladinom. Međutim, vlasti su s podozrenjem gledale na tu delatnost mladog pesnika revolucionara pa je bio nekoliko puta hapšen i zatvaran što nije slomilo njegovu veru u ideje socijalizma i komunizma za koje se borio stihom i oružjem od prvog dana revolucije.
Samoća je lajtmotiv Kostićeve poezije, a njegova lirika samoće je plava, i plavilo ima različito poreklo i višestruko značenje. Tumačeći to pesnik kaže: pokušavam da domamim tu neizvjesnu poetsku pticu koja odnekud za mene treba da bude plava, srebrna, mjesečinasta. Plavilo označava pesnikovu osećajnost ali je i inkarnacija njegovog patriotizma. Kostić je slikar plavog, Mediterana i balkanskih prostora. Pesmom je slikao rodnu Pećku Bistricu, Plavsko jezero i Lim, Dunav mladosti, lepoticu Soču, Senu, divlju Aragvu. Slikarski obdaren jedan je od najvećih pejzažista u jugoslovenskoj poeziji. Kao novinar je dosta putovao svojom zemljom, ali je video i svet (Francuska, SSSR, Rumunija, Bugarska, Gruzija) i to je raspaljivalo njegovu pesničku iskru. Objavljivao je i zapažene putopise i reportaže.
Hvatajući se u koštac sa samoćom, kao vidom čovekovog otuđenja, Dušan Kostić peva i pesmom gradi mostove na kojim se ljudi susreću, jer mostovi su kako pesnik kaže poljubac koji spaja obale. Svodeći svoj pesnički i životni bilans, pita se zašto je tako mnogo menjao nebesa i krstario drumovima balkanskim, a sam odgovarajući da je on tužni putnik ljubav tražio, a to je jasno iz svih njegovih pesama koje svedoče da je ljubav našao u poeziji, i ta ljubav prevladava samoću, osmišljava čin življenja i pevanja, što je za Kostića potpuno isto. On je liričar koji je živeo u jednom ne mnogo lirskom vremenu, koje karakteriše previranje između ljubavi i mržnje, i sva njegova poezija je između ta dva pola – otpor mržnji i čežnja za ljubavlju, a svojim pesničkim delom je utisnuo lirski pečat vremenu u kojem je živeo.
Za svoj književni rad je dobio mnogo nagrada, među kojima su: nagrada Udruženja književnika Srbije za dečju poemu Gradić Jelengrad i za zbirku pesama Zov lišća, Zmajeva nagrada (1979) za delo Postojbina masline, Goranov vijenac (1981). Dobitnik je i Oktobarske nagrade grada Herceg Novog. Objavio je zbirke pesama: Pjesme, Zemlji voljenoj, Poema o gradu i ljubavi, Proljeće nad rovom, Govor zemlje, Tiha žetva, Mreže, Morija, Pjesme nespokoja, Lirika juga, Arhilepag i druge. Romani: Gluva pećina, Sutjeska, Modro blago, Gora Koštanova su ga uvrstili među najznačajnije pisce ove vrste literature kod nas.
Umro je 19. oktobra 1997. godine u Meljinama kod Herceg Novog. Pesničku zaostavštinu mu je uredio književnik Velizar Bošković i objedinio je u zbirci Kako će se ovo zvati…