Sto ljudi, šest meseci – bilo je sve što je jedan od načelnika u MUP-u rekao nakon što je pročitao i u kraj stola odložio izveštaj o radu i planiranim aktivnostima u istrazi u „Srbijagasu“ koje je sastavio jedan od timova Radne grupe Uprave kriminalističke policije MUP-a za istraživanje sumnjivih privatizacija.
A to je značilo da bi tim od 100 operativaca trebalo da provede bar pola godine u „Srbijagasu“ proveravajući prikupljene informacije kako bi, ili potvrdili sumnje i pristupili pisanju krivične prijave, ili zaključili da je u ovom preduzeću sve rađeno u skladu sa zakonom.
Svi koji su tog dana početkom 2014. godine sedeli u toj kancelariji u zgradi MUP-a, međutim, zaključili su da je to, zapravo, kraj cele priče, te da se ovim predmetom više niko neće baviti. Bar ne u punom kapacitetu. Jer cela Radna grupa, formirana krajem 2012. godine, trebalo je da ima stotinak članova, a u tom trenutku nije imala više od 50, 60 ljudi.
„To je otprilike kao kad vam neko kaže – ovo je nemoguće. A već početkom 2013. godine postalo je potpuno jasno da Radna grupa više neće moći da uradi ništa značajno i da će samo da služi kao neki dekor“, priča za „Ekspres“ Siniša Janković, penzionisani inspektor MUP-a, koji je vodio tim, jedan od 15 koliko ih je Radna grupa imala, zadužen za ispitivanje mogućih nezakonitosti u poslovanju Azotare Pančevo, ali i „Srbijagasa“.
Zahvaljujući radu njegovog tima, novembra 2012. godine uhapšen je bivši ministar poljoprivrede Saša Dragin, kojem se i dalje sudi, ali i Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“, koji je maja 2017. godine osuđen na godinu dana kućnog zatvora. Paradoksalno, ali u čitavom slučaju, koji je u javnosti poznatiji kao „24 sporne privatizacije“, jedino je Đurić pravosnažno osuđen. Nekima se, kao Draginu, još sudi, dok su neki, poput bivših ministara Predraga Bubala ili Olivera Dulića, oslobođeni.
Polovina svih predmeta stigla je do sudskog postupka. Samo su četiri, međutim, dobila pravosnažne presude: „Veterinarski zavod“, „Keramika Kanjiža“, „Šinvoz“ i dva pojedinačna slučaja spornog izvoza šećera u zemlje Evropske unije (EU).
U polovini ovih predmeta istrage su počele, a delimično i završene.
U četiri od preostalih predmeta istrage još traju, dok je u čak deset predmeta tužilaštvo zaključilo da nema elemenata krivičnog dela. „Šinvoz“ i izvoz šećera u EU imali su dve vrste epiloga - oslobađajuću presudu i odustajanje od krivičnog gonjenja. U slučaju „Keramike Kanjiža“ donete su i oslobađajuće i osuđujuće presude.
To praktično znači da niko nije odgovoran za dešavanja u privatizaciji „C marketa“ ili „Trudbenika“, davanje koncesije za autoput Horgoš-Požega, davanje zemljišta na Novom Beogradu firmi „Delreal 1“, izvoz šećera u EU, rad „Nacionalne štedionice“, davanje u zakup prostorija Zavoda za obračun i plaćanje niti za formiranje i rad „Mobtela“. Tačnije, prema oceni tužilaštva, u pomenutim slučajevima nije ni počinjeno nikakvo krivično delo.
Od 21 firme, koliko ih je bilo u ova 24 slučaja, trećina je ugašena, a trećina je u stečaju.
Osim toga, interesovanje Radne grupe nije bilo ograničeno samo na pomenuta 24 slučaja, jer iz njih su izvirali i novi predmeti.
Svi ti predmeti jednog dana kada je Radna grupa novembra 2014. godine rasformirana ostali su u MUP-u, a potom uglavnom raspoređeni po policijskim upravama u zavisnosti od toga na čijoj se teritoriji obrađivano preduzeće nalazilo. Da li su predmeti i sve prikupljene informacije otišli na još neke adrese, možemo samo da nagađamo.
„Svaka stvar, svaki gest ima neko značenje. I to kada vas dižu u nebesa i to kada vas spuštaju. Došli smo jednog ponedeljka, kao na sastanak. Bio je to novembar 2014. godine. Sastanak je kratko trajao. Nas četrdesetak ili 50 koliko je ostalo od Radne grupe. Načelnik Bogdan Pušić pokušava da opiše neopisivo, da odbrani neodbranjivo. Priča o statistici, o uspesima. Svaka čast, Radna grupa je imala uspehe. Ali ne treba da pričamo o onom lepom. Naš zadatak je bio da pričamo o lošem, o onome što nismo uspeli. Ali o tome se ne govori ništa, naravno. Radna grupa je rasformirana. Mi idemo kući. Predmeti svi ostaju na stolu“, priča Janković.
A kako su predmeti izvirali jedan iz drugog, na primeru Azotare, prema Jankovićevim rečima, izgleda ovako: „Počeli smo od Azotare, pa sva fizička i pravna lica vezana za Azotaru, resorno ministarstvo, u delu u kojem se ticalo regresiranog đubriva... Ali smo onda uradili i neke druge stvari, na primer Republičke robne rezerve, druge prometnike regresiranog đubriva. Jer Azotara jeste prometovala regresirano đubrivo, ali nije bila jedini prometnik regresiranog đubriva. Nije bila ni najveći. Pa šta je sa drugima? Nismo znali? Nismo proveravali? Nismo stigli? Nismo hteli? Ne, i znali smo i proveravali smo i videli smo i hteli smo, i došli smo do kraja. Ali je zaustavljen rad Radne grupe. Radna grupa je bila kost u grlu političkoj korupciji“, priča Janković koji je svoja iskustva u radu na ovim slučajevima opisao i u knjizi „Oči u oči sa političkom korupcijom“.
I nije to bilo prvi put da se Janković sreće sa tom vrstom opstrukcije posla. Iskusio je to još dve godine pre formiranja Radne grupe. Još tada je, kao inspektor za privredni kriminal Policijske uprave Pančevo radio na slučaju Azotare koji je kasnije, kako sam kaže, kao „miraz“ uneo u Radnu grupu.
Naime, nakon duge istrage u kojoj su ispitivali kako je regresirano đubrivo umesto do malih poljoprivrednih proizvođača, kojima je bilo namenjeno, stiglo do, kako kaže, „velikih agrokapitalista“, njegovi operativci su vraćeni bukvalno sa vrata Azotare, u trenutku kada je trebalo da uslede hapšenja.
„Zove me jedan od načelnika iz MUP-a u Beogradu i pita me šta se radi. Znam zašto zove i šta me pita. Kažem – pa ništa, evo radim na Azotari. Sada je tamo Alfa tim. Kada je to čuo, kao da je skočio. Tako je reagovao. Jednostavno počeo je da viče: ’Jesi li ti normalan, šta radiš, gde si ih poslao? Hoćeš da svi najebemo?“, seća se Janković.
Alfa tim je, naravno, odmah povučen, bukvalno ispred kapija Azotare, a ceo slučaj čekao je neka srećnija vremena.
„I to je to. Videli smo da tu više nema ’leba, nema tu nikakvog rada. I Bože moj. U svim tim policijskim upravama na dnevnom nivou obradi se najmanje nekoliko desetina predmeta. Na mesečnom nivou prave se izveštaji za jedno stotinak predmeta. Bitno je da sve policijske uprave sasvim sigurno u toku godine imaju po nekoliko kapitalnih predmeta koji sami za sebe mogu da budu dovoljni, da se ništa drugo ne radi. A sitnih predmeta je neverovatno mnogo. I vi morate da živite. Ovaj predmet je takav, pokriven. Mi za to imamo razne reči u žargonu - ubijen na mrtvo, betoniran, sahranjen, ide na kišeljenje u fioku...“, objašnjava Janković.
To što je neki predmet stavljen da se krčka, međutim, ne znači da se na njemu neće ništa ni raditi. Sve vreme radiće se nekakve provere i niko neće reći da ne sme ništa da se radi.
„Samo vam daju do znanja da se to sad krčka. Onda vam traže stari izveštaj, pa posle traže detaljan izveštaj i plan rada šta mislite da radite dalje. I onda pišete, pišete, oni to gledaju, većaju, analiziraju. Vidite da se tu nešto kao radi, ali da se ništa ne uradi“, kaže Janković.
A zašto je to tako? Janković i za to ima relativno jednostavno objašnjenje, a koje može da ukaže na postojanje korupcije koja ide i do najviših nivoa moći.
„Neko može da nešto učini za vas samo ako ste vi veoma blizu njega. Ako vi niste počeli da radite provere, ako nemate ništa, što bi on tu od vas nešto tražio? A ako ste počeli, i ako napadnete jako, onda on vidi veliku opasnost pa kaže – ne pitam šta košta, finansijski, napredovanje ili nešto treće... Zato nikada neće da ubiju taj predmet skroz. To su sofisticirane metode policijske korupcije sa naznakom na politički aspekt policijske korupcije. To je veoma složeno. I što je veća pozicija, veća je i mogućnost za tako nešto“, objašnjava Janković.
Izvor: Ekspres
Koje su sporne privatizacije za vreme Đinđićeve Vlade?
Za vreme Đinđićeve Vlade (2001 – 2003, sa tim što nakon njegovog atentata Vlada nastavila da funkcioniše do 2005, a premijersku funkciju zauzimali su Nebojša Čović i Zoran Živković) usvojen je novi Zakon o privatizaciji 2001, prema čijim odredbama je ponovo otpočeo ceo proces ’’svojinske transformacije’’. Ministar za privatizaciju bio je Aleksandar Vlahović. Za vreme ove Vlade privatizovano je oko 1400 preduzeća.
24 slučaja sporne privatizacije su bili slučajevi privatizacije velikih preduzeća u kojima je došlo (ili postoje osnovane sumnje da je došlo) do zloupotrebe službenog položaja visokih državnih činovnika i korupcije, kao i do štete po javne finansije ili male akcionare. Ovim slučajevima posebno se bavio Savet za borbu protiv korupcije, dok je i Delegacija Evropske unije u svojim godišnjim izveštajima navodilo ovih 24 slučajeva kao ozbiljan problem i prepreku za pristupanje EU. ovom slučajevima nedavno je detaljno pisao CINS, koji je i kreirao bazu relevantnih dokumenata i sudskih epiloga, ako ih je u opšte bilo.
Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na slučajeve privatizacije do kojih je došlo tokom Đinđićeve i nakon toga Živkovićeve Vlade 2001 – 2005. Njih je bilo ukupno 7.
Šečerane i afera izvoza šećera
Privatizacija šećerana ’’za 3 evra’’ nije bila sporna. Sporan je bio izvoz šećera u EU. Naime, Srbija je dobila preferencijalni tretman u izvozu šećera na tržište EU, bez carina. Izvoz šećera broj je porastao, ali je ova količina bila znatno veća nego što je bio višak proizvodnje u zemlji. Ispostavilo se da je i uvoz takođe rastao, a najveći izvoznici šećera bili su istovremeno i najveći uvoznici: šećer iz uvoza se prepakivao i bez adekvatno deklaracije o poreklu proizvoda izvozio. EU je nakon istrage već u maju 2003. ukinula preferencijalni status Srbije, da bi ga vratila tek 2005. Iako je podignuto 17 krivičnih prijava protiv 18 osoba, kako odgovornih u preduzećima tako i carinika, nema osuđenih.
Jugoremedija
Paket akcija od 42% Jugoremedije (ostalih 58% su posedovali mali akcionari) je kupio niški biznismen Jovica Stefanović Nini dok je bio na Interpolovoj poternici. On je sklapao nepovoljne poslove sa svojom firmom pa je tako zadužio Jugoremediju kod nje, pa je konverzijom duga u kapital postao većinski vlasnik preduzeća. Nakon štrajka i tužbi, manjinski akcionari su uspeli da ponište kupoprodajni ugovor i smene rukovodstvo, ali je u međuvremenu firma zadužena i devastirana. Nije pokrenut nijedan proces protiv državnih službenika u ovom slučaju.
Veterinarski zavod
U julu 2003. raspisan je tender za privatizaciju 70% kapitala Veterinarskog zavoda, proizvođača stočne hrane. Bile su samo dva ponuđača: konzorcijum zaposlenih, i konzorcijum preduzeća Zekstra – Bankom. Zekstra je ovde bila glavni igrač, ali da bi ispunila uslove tendera morala je da ima iskustvo obavljanja delatnosti u kojoj je bio aktivan Veterinarski zavod, pa je zato uzela Bankom da bi dobila pokriće. Iako ovaj konzorcijum Zekstra – Bankom nije bio sklopljen u trenutku dostavljanja ponude, ova ponuda je ocenjena kao bolja. Radnici su se žalili, Ministarstvo je odbilo prigovor, pa su se radnici obratili Vrhovnom sudu, koji je presudio u korist radnika, ali je Ministarstvo nastavilo privatizaciju ne obazirući se na to. Veterinarski zavod je 2014. ušao u stečaj, a vlasnik Zekstre je sklopio sporazum o priznanju krivice za zloupotrebu položaja odgovornog lica i dobio je godinu dana kućnog zatvora uz novčanu kaznu.
Nacionalna štedionica
Nacionalnu štedionicu je osnovalo 13 firmi 2001, a jedan od manjinskih vlasnika postaje i Republika Srbija 2002. Banka je naknadno prodata Eurobanci EFG. Tadašnji guverner Dinkić je Nacionalnoj štedionici i još dvema bankama dao pravo korišćenja imovine kojoj je upravljala Narodna banka Jugoslavije, oko 19 000 kvadrata poslovnog prostora Zavoda za obračun i plaćanje; postoji sumnja da je zakon prethodno kršen u banci time što su povezana lica imala 37% vlasništva nad bankom, iako je zakonski maksimum iznosio 15% iznad čega je bila neophodna dozvola Narodne banke. Dinkić nije imao ingerencije da sam da imovinu na korišćenje, pokrenuta je istraga protiv njega ali je ona kasnije obustavljena.
Zavod za obračun i plaćanja
Zavod za obračun i plaćanja bio je institucija za obavljanje platnog prometa, dok nije ugašen 2002, a platni promet je prebačen na poslovne banke. Nacionalna štedionica (i druge banke) je dobila prostor i ekspoziture ZOP-a na korišćenje po nalogu guvernera Dinkića, iako on nije imao pravo da donese sam tu odluku, a zauzvrat bi obučila za rad i preuzela radnike ZOP-a. Zbog ovog čina je pokrenuta istraga protiv Dinikića, da bi ona kasnije bila obustavljena.
Sartid
Nad Železarom Sartid u Smederevu je 2002. pokrenut stečaj zbog prezaduženosti, da bi ona 2003. bila prodata kompaniji US Steel. Indikativno je te da je prvo potpisano pismo o namerama sa ovom kompanijom, pa je tek onda pokrenut stečaj i proces prodaje. Savet za borbu protiv korupcije navodi kako su odluke donošene promptno, u roku od nekoliko dana, umesto da traju nedeljama ili mesecima kako je to bio slučaj u drugim primerima. Stečajni upravnik tako je 28.03. dao predlog prodaje kompaniji US Steel, da bi ona bila prodata već 3 dana kasnije. Preduzeće je prodato za 21,3 miliona USD dok je procenjena vrednost bila značajno veća – prema Ekonomskom institutu bila je između 28,8 i 51,9 miliona USD.
Keramika Kanjiža
Preduzeće iz Kanjiže privatizovano je 2002, kada je država prodala svojih 35% akcija. Novi vlasnik Keramika Metal Coop već nakon pad dana pokušala je da proda deo akcija preduzeća – iako je bilo zabranjen promet akcijama van berze, niti je mogla da prodaje akcije ni zbog kredita koji je uzela da kupi preduzeće a za šta su akcije bile kolateral. Preduzeće je posle toga emitovalo nove akcije koje jeste prodalo, ali uskoro je pukla tikva među ovim partnerima, pa su se pojavljivala dvojica upravitelja. Preduzeće je kasnije sklapalo štetne ugovore sa preduzećima svojih vlasnika, i loše je poslovalo, pa je i otišlo u stečaj. Nekoliko ljudi je kasnije osuđeno za zloupotrebu položaja i utaju poreza.
Izvor: Talas
Još uvek bez odgovornih za spornu privatizaciju 'Luke Beograd'
Da li će neko biti odgovoran za spornu privatizaciju 'Luke Beograd' zavisi od toga da li će biti uložena žalba na presudu kojom su 10. januara ove godine Predrag Bubalo, bivši ministar privrede i privatizacije u vladi premijera Vojislava Koštunice (od 2004. do 2007.) i drugi državni službenici ponovo oslobođeni optužbe za zloupotrebe prilikom prodaje ovog preduzeća.
Ukoliko Tužilaštvo, koje se o ovom pitanju još ne izjašnjava, uloži žalbu na odluku Specijalnog suda u naredne tri sedmice, predmet će ponovo razmatrati Apelacioni sud, koji će i doneti konačnu presudu u ovom slučaju.
Tužilaštvo Bubala tereti da je zloupotrebio službeni položaj time što, iako je znao da su akcije 'Luke' potcenjene, nije učinio ništa da se ta prodaja spreči, što nije vršio nadzor nad Agencijom za privatizaciju i Akcijskim fondom prilikom prodaje državnog paketa akcija ovog preduzeća.
Tužilaštvo je navelo da su akcije prodate po ceni od 800 dinara (oko 6,7 evra), dok je njihova realna vrednost bila 1.450 dinara (oko 12 evra), čime je luksemburškoj kompaniji omogućeno da stekne 14 miliona evra, za koliko je oštećena država.
Žalbe i ponavljanje postupka
Pored Bubala, presudom Specijalnog suda oslobođeni su i i bivši direktori Agencije za privatizaciju, Akcijskog fonda i 'Luke Beograd' – Miodrag Đorđević, Goran Mrđa, Aleksej Misailović, Aleksandar Gračanac, Jasmina Dragutinović, Miroslava Drobac i Dušan Kosovac.
U ponovljenom postupku sud je doneo odluku da tužilaštvo nije dokazalo izvršenje krivičnog dela za koje je podiglo optužnicu.
Bivši ministar Predrag Bubalo uhapšen je sredinom 2013., a suđenje pred Specijalnim sudom počelo je u julu 2014. godine.
Krajem 2017. godine doneta je oslobađajuća presuda, ali je Tužilaštvo za organizovani kriminal uložilo žalbu, pa je Apelacioni sud krajem aprila prošle godine naložio ponovni postupak.
Sporna prodaja paketa državnih akcija i akcija malih akcionara u 'Luci Beograd' preduzeću 'Vorldfin' iz Luksemburga, čiji je vlasnik biznismen Milan Beko odigrala se 2005. godine. Bekov 'Vorldfin' i danas vlasnik 93 odsto akcija 'Luke'.
U martu 2015. godine Beko je saslušan kao svedok u Specijalnom sudu na suđenju Predragu Bubalu i ostalim optuženima za zloupotrebe prilikom prodaje paketa državnih akcija u 'Luci Beograd', kada je rekao da mu je kupovina 'Luke' bila "najgora poslovna odluka jer mu je taj posao doneo samo probleme i na privatnom i na poslovnom planu".
Biznismen Milan Beko je, uz 'Luku Beograd', direktno ili posredno učestvovao u nekoliko privatizacija u Srbiji, poput kupovine najvećih srpskih mlekara ili kompanije 'Knjaz Miloš' koja proizvodi mineralnu vodu i druga pića.
Beko je teško ranjen u novembru 2014. godine, kada je na njega pucano ispred porodične kuće u beogradskom naselju Senjak. Za ovo delo na 10 godina zatvora osuđen je bivši član zemunskog kriminalnog klana Aleksandar Zdravković.
Koliko je privatizacija sporno?
Slučaj 'Luke Beograd' je prema ranije više puta izrečenim ocenama Evropske unije i Saveta za borbu protiv korupcije (savetodavnog tela Vlade Srbije), jedna od 24 sporne privatizacije u Srbiji.
"Ova presuda je pokazatelj da ne treba dirati u grehe prošlosti. Ne znam nijedan slučaj od te 24 sporne privatizacije koje je pripremio Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa (tadašnjom predsednicom) Vericom Barać koji je rešen. Niko ni za šta nije odgovarao. Dakle, ovo je vreme oprosta grehova i niko ne želi da isteruje na čistac sve nepravilnosti do kojih je u prošlosti došlo", kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Radojka Nikolić, glavna urednica časopisa 'Biznis' i 'Ekonometar'.
Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa Vericom Barać (koja je preminula 2012.) izveštaj o prodaji državnog paketa akcija 'Luke Beograd' firmi Milana Beka sačinio je još 2008. godine.
"Taj izveštaj iz doba Verice Barać predstavlja opis društvenog propadanja i udžbeničkog primera korupcije. To je jedan od najkvalitetnijih i najvrednijih izveštaja koji je ostao iza nje i koji je trebalo da posluži kao osnova za procesuiranje pojedinaca koji su učestvovali u privatizaciji 'Luke Beograd'", kaže za RSE Ivan Ninić, iz nevladinog Centra za vladavinu prava i nekadašnji pravni saradnik Saveta za borbu protiv korupcije.
Cilj biznismena Milana Beka i Miroslava Miškovića (predsednik kompanije 'Delta holding') prilikom koncentracije vlasništva u 'Luci Beograd' nije bila lučka delatnost nego zemljište tog preduzeća na kojem bi gradili poslovno-stambeni kompleks.
"Uprkos tome što je prema zakonu zemljište u državnom, a ne u vlasništvu tog preduzeća", kaže Ivan Ninić.
"Oni sigurno ne bi obavljali lučku delatnost i ne bi dolazili u posed 'Luke Beograd' bez tog zemljišta. Dakle, oni ne bi dopustili da im se to zemljište izmigolji iz ruku nakon privatizacije", kaže Ninić.
'Grad na vodi' na zemljištu 'Luke Beograd'
Grad Beograd i 'Luka Beograd' godinama su u sudskom sporu zbog vlasništva nad delom zemljišta te firme. Spor je okončan tek 2010. godine, time što je 'Luka' postala jedini nosilac prava korišćenja zemljišta tog preduzeća, koje se inače prostire na 220 hektara na luksuznoj lokaciji u centru Beograda.
Grad Beograd međutim navodi da slučaj ovom odlukom nije zatvoren i počinje novi spor sa 'Lukom', koji traje do danas.
'Luka' je 2010. nakon odluke suda najavila da će podneti zahtev za konverziju u pravo svojine i graditi stambeno-poslovni kompleks 'Grad na vodi'. Tadašnja vlada je, naime, donela uredbu o konverziji prava korišćenja zemljišta u privatno vlasništvo, što je Savet za borbu protiv korupcije smatrao neustavnim.
Plan tog budućeg 'Grada na vodi', koji bi nikao na zemljištu 'Luke Beograd', uprkos sporu sa gradskom vlašću, vlasnici te kompanije su, u ime Grada Beograda, predstavili na sajmu nekretnina i investicija u Kanu 2009. godine, čemu je prisustvovao i tadašnji gradonačelnik iz redova Demokratske stranke, danas lider opozicione Stranke slobode i pravde, Dragan Đilas.
Od tada najavljenog projekta 'Grad na vodi' ništa nije bilo, a od tada je 'Luka Beograd' u više navrata oglašavala prodaju imovine.
"Na sudskom predmetu oko 'Luke Beograd' imamo poraz i slom pravne države, svih institucija, vladavine prava, zato što imamo jedan školski primer burazerske ekonomije koja nije dobila svoj sudski epilog i verovatno neće ni dobiti. Nezahvalno je prejudicirati odluku apelacije, ali verovatno niko nikada neće odgovarati za takvu privatizaciju 'Luke Beograd', odnosno, pljačku javnog dobra", uveren je Ivan Ninić.
Slična očekivanja ima i Radojka Nikolić.
"Mislim da je ovim praktično stavljena tačka na taj slučaj, a proces će se nastaviti samo formalno i na kraju će se završiti istim".
Nekadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać je privatizaciju 'Luke Beograd' označila kao "veliku pljačku države u kojoj su učestvovale i državne institucije", navodeći da je država prodajom tog preduzeća oštećena za 21 milion evra.
Ona je bila prva koja je podnela krivičnu prijavu zbog zloupotreba protiv vlasnika 'Luke' Milana Beka, ministra Predraga Bubala i grupe drugih državnih službenika, ali Tužilaštvo u vreme mandata vlade Mirka Cvetkovića (2008-2012) nije podiglo optužnicu protiv njih.
Slobodna Evropa