Žar, i sva zločinstva, kad krike diže bes,
I jecaj celog pakla, što svaki poredak mrvi,
I vetra sa severa nad ruševinom ples,
I osveta sva? Baš ništa . . . ali ako nju
Želimo, smrt vam tada, kneževi, senatori,
Srušimo moć i pravdu, i istoriju svu!
Hoćemo krv da teče! Da zlatni požar gori!
Sve ratu zato daj, i osveti, i stravi,
Duše moj! Ujedajmo, opet, bez oprosta!
Republike sveta, neka vas udar smlavi!
Carstva i vojske, koloni, narodi, dosta!
Jer ko će dići vihor da razjareno pali,
Ako ne mi i naša takozvana braća?
Vatreni druzi, divno će da nam plaća
Večnost nerada, o ognjeni vali!
Svi kontinenti sveta, nestajte bez traga!
Naša osveta stiže svuda na vodi i kopnu!
A nas će same smrviti strašna snaga
Kada vulkani prsnu! I kad se mora propnu . . .
O prijatelji moji! - Da, srce, to su braća.
Napred, neznanci crni, iz zraka što nas guši.
O nesrećo! Osećam, potres u meni jača,
I stara zemlja se trese, na vas! zemlja se ruši.
Ništa zato; tu sam; još sam tu.
-----------
Artur Rembo rođen je 20. oktobra 1854. godine u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske. Rastao je u porodici bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih školskih dana pokazao je izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: "U glavi ovog deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra."
Pesnik, po mišljenju Remboa, mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istražuje samog sebe, da postane više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik i vrhovni Učenjak kako bi na kraju stigao do neznanog. To je istovremeno i njegov životni i pesnički program. Zbog potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skučene sredine Šarlevila pokušava da pobegne u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo ulazi u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu. Njegov raspusni život sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, zavšava se dramatično. Verlen je pucao u Remboa i lakše ga je ranio kada je ovaj rešio da ga napusti i tom prilikom završio u zatvoru. Rembo se vraća u roditeljsku kuću uz gorko osećanje poraza. Piše knjigu pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vrstu izveštaja o proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju.
Njegov budući skitnički život proteći će u znaku potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom.
Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i nastavlja život kao skitničar, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva.
Iz Afrike se vraća u Francusku 1891. godine zbog tumora na nozi i umire 10. novembra, posle amputacije noge.