Od kako je ugovoren stastanak Vladimira Putina i Džoa Bajdena sve češće možemo da pročitamo ili čujemo o ovom starom militarističkom i idološkom polaritetu, ali i da prisustvujemo ponovoj popularizaciji termina “Hladni rat”. Kao glavna odlika perioda Hladnog rata jeste nuklearno oružje. Već sedam decenija ovo oružje čvrsto stoji na tasovima vage koja meri snagu svetskih sila, ali i uspešno čini da jedan od ova dva tasa ne prevagne, već održavaju stalni balans moći i balans straha.
Primarno u političkoj, ali i u društvenoj sferi (popularna kultura, filmovi, serije, stripovi itd.), nuklearno oružje se pojavljuje kao važan i preteći faktor stabilnosti još od kraja Drugog svetskog rata kada započinje ubrzana proliferacija nuklearnog arsenala. Samim tim danas na svetu imamo devet država koje poseduju nuklearno oružje među kojima su> Rusija, Sjedinjene Američke Države (SAD), Kina, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Pakistan, Indija, Izrael i Severna Koreja, dok pet država je kroz članstvo u NATO-u i kroz bilateralne sporazume odlučilo da na svojoj teritoriji dopusti skladištenje i strateško pozicioniranje nuklearnog oružja SAD-a. Države na čijoj se teritoriji nalazi nuklearno oružje su: Turska, Italija, Belgija, Nemačka i Holandija. Danas na svetu postoji oko 13 080 nuklearnih bojevih glava.
Upravo su ubrzana proliferacija i kontinuirana tenzija, jedne od glavnih odlika perioda Hladnog rata, kreirale društvenu percepciju o postojanju nuklearnog oružja, mogućnošću njegove upotrebe, a kasnije i o humanitarnim posledicama njegovog testiranja. Usled konstantne trke u naoružanju dve najveće svetske sile tog doba i sve jasnije slike o rastućem riziku od upotrebe ovog oružja započeo je proces razoružanja. Kroz više sporazuma (o kojima će biti više reči u daljem tekstu), dve najveće nuklearne sile SSSR i SAD obavezali su se na stagnaciju u procesu naoružavanja ali i o smanjenju broja nuklearnih bojevih glava i druge propratne vojne tehnike.
Od početka 2000-ih godina o nuklearanom oružju se manje govori nego u prethodnih pola veka. Diskurs o nuklearanom oružju je nastavio sve prethodno etablirane putanje, pa se tako o nuklearnom oružju govori ili kao o čuvaru svetske stabilnosti i nečega što preventivno smanjuje šanse za novi svetski sukob. Sa druge strane nastavljen je jasan trend deproliferacije i abolicije na kome rade mnoge međunarodne organizacije, među kojima je i UN, koje prvenstveno nuklearno oružje predstavlja kao previše rizičan faktor stabilnosti, čija cena testiranja, unapređivanja, skadištenja i upotrebe previše košta, ne samo države koje ih poseduju nego i čitavu svetsku populaciju.
Upravo spomenuti sastanak između predsednika SAD-a, Džoa Bajdena i predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina, ponovo stavlja ovo važno pitanje za globlanu politiku u žižu svetske javnosti. Iz tog razloga važno je analizirati trend pregovora i odnosa koje su gradile ove dve države, kao i pritiske kojima podležu od strane međunarodne zajednice kroz međunarodno-pravne mehanizme.
Sporazumi o deproliferaciji i razoružanju
U godinama posle drugog svetskog rata SSSR i SAD su kao dve ideološki, ali i militaristički suprostavljene strane, gradile svoj put ka potpunoj supremaciji kada je u pitanju oružije za masovno uništenje. Tokom 1950-ih i 1960-ih godina ove države su radile na usavršavanju i hiperprodukciji nuklearnog oružja, što je je zahevalo veliki broj testiranja, ali i velike budžete koji bi dozvoljavali, kako tehnološki napredak, tako i logistiku koja se ticala bazičnih stvari, poput skladištenja.
Mnoga politička dešavanja na globalnoj sceni, u kojima ove dve sile grade sve veće interesne sfere, stvarala su sve više kriznih situacija koja su direktno uticale na rast tenzija između ove dve svetske sile, a samim tim i na sve veću mogućnost korišćenja nuklearnog arsenala. Kao reakciju na to međunarodna zajednica je reagovala na rastući rizik od potencijalne humanitarne katastrofe tako što je započet niz pregovora koji su rezultirali različitim sporazumima o kontrolu nuklearnog oružja.
Sporazumi su se po svojoj sadržini najčešće svodili na tri glavna pravca delovanja. Od samog početka najbitniji aspekt sporazuma jeste deproliferacija, odnosno, prestanak širenja nuklearnog naoružanja čime se ne bi stvarale nove države nuklearne sile. Drugi pravac delovanja je za fokus imao razoružanje, odnosno smanjenje arsenala u zemljama koje poseduju nuklarno oružje, dok se treći pravac delovanja sveo na promociju korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe. Najrelevantniji, među mnogobrojnim veoma važnim sporazumima, su Sporazum o deproliferaciji (1968), zatim dva sporazuma proizišla iz bilateralnih pregovora SAD-a i SSSR-a o kontroli strateškog naoružanja SALT I (1972) i SALT II (1979), kao i dva sporazuma koji su doneti kao rezultat pregovora ove dve države o smanjenu strateškog naoružavanja, odnosno START I (1991) i START II (1993). Već 2002. godine kao deo nastavka bilaternalnih odosa i osnaživanja saradnje SAD i Rusija su potpisale Sporazum o smanjenu strateškog naoružanja, odnosno SORT čija pravna obavezivost je trajala do 2011. godine. Poslednji u nizu bilateralnih sporazuma i čija je relevantnost najveća, jeste New START Treaty (2010.) potpisan između bivših predsednika ove dve države, Baraka Obame i Dimitrija Medvedeva.
New START sporazum i izazovi
Ovaj sporazum je potpisan 2010. godne u Pragu kao rezultat toga što je u decembru 2009. godine istekla pravna obavezivost START I sporazuma. Pored toga što je nastavio praksu postavljenu sporazumom START I, ovaj dokument je ujedno i zamenio SORT sporazum. Cilj ovog sporazuma je bilo smanjenje broja raketnih lansera uz nove mehanizme kontrole razoružanja. Dogovorene odredbe ovog sporazuma su da se broj raspoređenih strateških nuklearnih bojevih glava svede na 1550, što je oko dve trećine manje od prvobitnog START sporazuma, kao i za 10% manje od dogovorenog redukovanja iz Moskovskog sporazuma iz 2002. godine.
Ugovor takođe ograničava broj raspoređenih i neraspoređenih lansera za interkontinentalne balističke rakete, lansera za balističke rakete koje se lansiraju iz podmornica, kao i broj teških bombardera opremljenih za nosivost nuklearnog oružja na 800. Broj raspoređenih interkontinentalnih balističkih raketa i balističkih raketa lansiranih iz podmornica ugovorom bi trebalo biti sveden na 700. Kada je reč o monitoringu, strane su dogovorile satelistko i daljinsko nadgledanje kao i 18 inspekcija godišnje kako bi došlo do verifikacije dogovorenih limita.
Odredbe ovog ugovora su trebale biti ispunjene tokom sedam godina od kada ugovor stupi na snagu posle ratifikacija, odnosno od 5.2.2011. godine. Planirano je da sporazum bude na snazi deset godina, sa mogućnošću da se produži na najviše pet godina.
Iz javno dostupih informacija možemo da zaključimo da se gradnualno smanjivao obim nuklearnog arsenala i propratne tehničke opreme. Efikasnost sporazuma potpisanog 2010. godine je očevidna, ali nedovoljna. Problem koji se javio jeste stagnacija u procesu razoružanja koja je bila uzrokovana tenzijom u odnosima ove dve zemlje usled ruske aneksije Krima, ali i promenom vlasti u SAD-u, a samim tim i pregovaračkom pristupu i politici razoružanja.
Zbog stagnacije u ovom procesu Rusija je više puta još od 2017. godine, kada su se u minimalnoj meri poboljšali bilaterlani odnosi, inicirala pregovore o aktiviranju klauzule o produženju ugovora na još pet godina. Dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD-u i politika njegove administracije kočili su pregovore o produženju ovog sporazuma, prvenstveno jer je New START sporazum posmatran kao strateški nepovoljan po Ameriku, gde se kao jedan od razloga navodilo da ga je donela prethodna administracija Baraka Obame.
Posle inauguracije Džoa Bajdena, Rusija je zatražila konstruktivniji pristup u razgovoru o produženju ugovora. Kako je pravna obavezivost The New START sporazuma istekla u februaru 2021. godine, obe strane su se dogovorile o produženju ugovora na narednih 5 godina.
Odnos međunarodne zajednice prema dve najveće nuklearne sile
Uz pomenute bilateralne sporazume, i uz Ugovor o neproliferaciji, kao univerzalno obavezujućim za strane potpisnice, 2017. godine donet je do sada najvažniji međunarodni pravno obavezujući dokument koji targetira nuklearno oružije. Po prvi put, posle mnogo godina borbe mnogih kako državnih, tako i međunarodnih političkih aktera, donet je Sporazum o zabrani nuklearnog oružja koji ovo oružije tretira ilegalnim i koji za ultimativni cilj postavlja njegovu krajnju i totalnu aboliciju.
Pitanje nuklearnog razoružanja će svakako ostati jedna od važnih tema na kojima će se graditi dalji dijalog i saradnja Rusije i SAD-a.
Ovaj ugovor je zvanično stupio na snagu 21.1.2021. godine. Interesantno je da je tokom glasanja o finalnoj verziji ovog dokumenta 2017. Godine, za sporazum glasale 122 države među kojima su bile Južnoafrička Republika i Kazahstan koji su dobrovoljno odrekle svojih nuklearnih arsenala u prošlosti, ali i Iran i Saudijska Arabija, kao države koje ili poseduju nuklearni program poput Irana ili imaju finasijskog udela u nuklearanim programima drugih država, kao što je u slučaj sa udelom Saudijske Arabije u pakistanskom nuklearnom programu.
Iako je sve više država potpisnica ovog ugovora, podrška od država članica NATO-a ili većih svetskih sila i dan danas izostaje. Za protekle četiri godine od kada je izglasano usvajanje teksta ovog sporazuma ni jedna država koja poseduje nuklearni arsenal se nije previše upštala u pokretanje javnih debata o mogućoj aboliciji nuklearnog oružja, na čiju proizvodnju, usavršavanje i skladištenje odvajaju ogromne svote iz bužeta. Međutim i pored pozitivnog rezultata i donošenja jednog ovakvog pravno obavezujućeg sporazuma i dalje ne postoje dovoljno jaki međunarodno pravni mehanizmi koji bi primorali nuklearne sile da makar razmisle o redukciji arsenala ili na kraju o totalnoj aboliciji nuklearnog oružja koje poseduju.
Samit u Ženevi: očekivanja i relnost
Najava sastanka lidera dve najveće nuklearne sile se u poslednje vreme svodila na stalno podsećanje o tome da se nuklearni arsenal i dalje percipira kao važan faktor globalne stabilnosti. Zbog neočekivanih i turbulentnih dešavanja tokom 2020. godine kao i kratkog vremena koje je nova administracije Džoa Bajdena imala od inauguracije do juna 2021. godine, nije se očekivalo da će doći do radikalnih promena na polju nuklearanog razoružanja ove dve države.
Kako su se predikcije ostvarile, ova dva lidera su tokom višesatnog razgovora na veoma diplomatski način složili da zajednički dele veliku odgovornost za nuklearnu stabilnost, ali i da je potrebno njeno jačanje kroz nove odredbe tek produženog New START ugovora.
Van spomenutog prepoznavanja odgovornosti za nuklearnu stabilnost ova dva lidera nisu naprvila korak napred na polju razoružanja. Kao jedan od uzroka ovog rezultata razgovora jesu trenutni odnosi između SAD-a i Rusije koji su zahladneli prvenstveno zbog suprotstavljanja Džoa Bajdena hapšenju opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, ali i Putinove podrške beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku tokom građanskih protesta posle upitno legalnih izbora u toj zemlji. Ukoliko iz šire perspektive pogledamo na razmirice koje trenutno čine odnos ove dve zemelje zategnutim, možemo da razumemo da je prostor za dublje i konstruktivne pregove o novom sporazumu o nuklearnom razoružanj sve uži. Zbog navednih razloga jedino što može da se očekuje i što se smatra poželjnim je da se uz prepoznavanje važnosti i rizika koje nosi ovo oružije ova dva lidera opredele za produbljivanje dijaloga i postavljanja makar najbazičnijih crta novih odredbi ugovora koji bi nastavili proces nuklearanog razoružanja.
Tri krucijalne tačke o kojima bi Bajden i Putin trebalo da pregovaraju se prvenstveno odnose na dalje limitiranje ofanzivnog strateškog oružja, ali i na sisteme raketne odbrane. Međusobni odnos ove dve komponente nuklearanog programa kompletira sliku o kapacitetima nuklearnog arsenala ovih zemalja, upravo zato što bi im razvijen sistem odbrane, dopustio priliku za kontranapad i minimalizovanje posledica upotrebe ovog arsenala.
Druga tačka daljih pregovora morala bi da se pozabavi daljem progresivnom smanjenju broja nuklearnih bojevih glava kako onih raspoređenih na strateškim mestima, tako i onim neraspoređenih. Pored bojevih glava potrebno je dalje redukovati broj lansera, bombardera i druge propratne mehanizacatije i tehnike. Međutim, dalji dijalog bi mogao da donese i određen stepen saradnje koji zahteva visok stepen transparentnosti kada je reč o sistemima odbrane, ali i o tehnološkom i naučnom napretku na ovom polju, koji bi uticao na građenje poverenja, međusobnog razumevanja i predvidljivosti daljeg napretka.
Na kraju, ništa manje bitno, jeste i segment postavljanja vremenskih rokova koje bi ispregovarali lideri ove dve zemlje. Ukoliko bi sledeći korak u pregovorima bilo makar postavljanje roka za sledeći dijalog ili roka za donošenje novog sporazuma ili dopuni postojećeg, to bi sveukupno bio jak pokazatelj da se ozbiljno radi na nastavku ovog procesa, što daje nadu o daljem napretku na ovom polju.
Pitanje nuklearne stabilnosti naravno ne može da se svede na odgovonost samo dve države, pa makar njihov arsenal činio skoro 90% ukupnog broja nuklearanih bojevih glava na svetu. Rad na produbljivanju i proširenju procesa nuklearnog razoružavanjs moguć je samo ukoliko se ove dve države postave kao vodeći primeri za ostale države koje poseduju nuklearno oružije.
Smanjenje nukleranog razoružanja možda neće dovesti do njegove konačne abolicije, ako države ne žele da napuste doktrine balansa moći i straha, ali će makar rezultirati smanjenim rizikom od njegovog korišćenja, koje bi zasigurno izazvalo dovljno veliku humanitarnu katastrofu koja bi trenutnu civillizaciju odvela u istoriju, a zemlju učinila nenastanjivom za mnoge današnje vrste na nekoliko hiljada godina. Pitanje nuklearnog razoružanja će svakako ostati jedna od važnih tema na kojima će se graditi dalji dijalog i saradnja Rusije i SAD-a. Ono što nam preostaje je da pratimo njegov tok i nadamo se da će, uz već postavljene temelje i postignut nivo svesti o štetnosti i riziku koje ovo oružije nosi, doći do daljeg napretka u njegovom redukovanju koje se ne tiče samo stanovnika zemalja koje ga poseduju već celog sveta.
Nikola Gajić
Saradnik Novog trećeg puta