Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.
Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.
Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.
– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.
Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.
Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.
Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!
Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.
I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.
Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“
Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.
I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.
---------------
Džon Kits rođen je 31. oktobra 1795. godine u Londonu. Bio je engleski pesnik, koji je postao jedna od ključnih figura romantičarskog pokreta. Zajedno sa Lordom Bajronom i Persijem Biš Šelijem, Kits je pripadao drugoj generaciji romantičarskih pesnika.
Za vreme svog kratkog života nije bio dobro prihvaćen od strane kritike, ali je njegov posthumni uticaj na pesnike poput Alfreda Tenisona i Vilfreda Ovena bio značajan. Kitsovu poeziju karakteriše bogat izbor reči i senzualna slikovitost, najviše u njegovoj seriji oda koje su ostale među najpopularnijim pesmama u engleskoj literaturi. Kitsova pisma, koja uključuju razvoj njegove estetske teorije negativne sposobnosti, su među najslavljenijim od svih engleskih pesnika.
Umro je 23. februara 1821. godine i sahranjen na protestantskom groblju u Rimu.