Putovanje završava ovde:
u kukavnom lečenju što raspinje
dušu nemoćnu ni da zavapi.
Sada su minuti jednaki i ravnomerni,
slični obrtaju čekrka na crpki.
Jedan obrtaj: grgoljeći ulazi voda.
Obrtaj drugi: druga voda, povremena škripa.
Putovanje završava na ovom žalu
što ga kinje stalne, spore plime.
Sem lenjih isparina ništa ne razodeva
morske dalji što se daškom
školjaka osukuju: i retko se,
sred mukle bonace
između lelujavog nebesnog ostrvlja,
pomalja Korzika grebenasta ili Kapraja.
Pitaš: sve li tako čili
u ovoj omaglici sećanja;
obistini li se sudba
u času snatrenja ili u uzdahu vala.
Ne – reći bih ti hteo, već se bliži čas
kada ćeš iz vremena istupiti;
beskonačan biva možda samo onaj ko to želi,
a možda ćeš, ko zna, to moći ti, ja – ne!
Mislim da spasenja za većinu nema,
ali neka neko pogazi svaki naum,
neka pređe čistace i postane kakav želi biti.
Hteo bih, pre nego podlegnem, da ti
pokažem taj put uzmaka
nestalan kao pena ili mreškanje
po morskim ravnima.
Darujem ti i svoje škrto nadanje.
Ne znam ga, smoren, novim raspiriti danima:
nek zalog tvojoj sudbini bude, da te spase.
Put završava ukraj ovih obala
što ih nagrizaju nasrtaji vala.
Tvoje blisko srce koje me ne čuje
možda se ka večnosti sada otiskuje.
S italijanskog prepevao Milan Komnenić
-----------
Euđenio Montale rođen je u Đenovi 12. oktobara 1896. godine. Bio je italijanski pesnik, najveći predstavnik italijanskog hermetizma. Poezijom lišenom svake rečitosti izražava tegobu savremenog čoveka u njemu otuđenom svetu. Za razliku od prvih knjiga dominantnog hermetizma, kasniji naslovi imaju intimniju prirodu, no svi skupa odzvanjaju zatamnjenom svečanošću, nežni su i britki i predstavljaju ogledalo mukotrpnog života kao vida monaštva. Imao neobične kreativne sklonosti, bio je prozaik, prevodilac, književni i muzički urednik i slikar sa kičicom u talogu od kafe, upotpunile su hroničnu nesanicu života. Pisao je na ceduljama, voznim kartama, salvetama i pozivnicama, prezirao snobove, zavetovao pesme potomcima, ako ih bude, i vatri pročišćenja, stavljajući znak jednakosti između poezije i egzistencije, odnosno smisla koji isključuje tajne. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1975. godine. Glavna dela: Sipine kosti, Prilike, Oluja i drugo, Satura, Dnevnik 71. i 72. godine, Sveska za četiri godine, Autodafe, Leptir iz Dinara i drugo. Umro je u Milanu 12. septembara 1981. godine.