Pesniku viču: “Videli bismo te kraj tokarskog banka. Šta su to stihovi? Znamo tu priču! A biće za rad-petlja ti tanka.” Možda od zanimanja svakog za rad nas mnogo tog veže. I ja sam fabrika. Ako sam bez dimnjaka, možda je meni bez dimnjaka još teže. Znam- niste ljubitelj praznih reči. Da biste radili-sečete hrast. A mi, zar drvo ne umemo seći? Obrađujemo hrašće glava svih nas. Svakako- ribarenje, časna stvar dođe. Izvlačiti mrežu kad puna kečiga bude. Pesnički rad častan je takođe- loviti ne ribe, nego žive ljude. Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori, da se usija gvožđe pod rukom kovača. No zašto ko dangube neko da nas kori? Mozgove turpijom jezika glačam. Ko više-pesnik il` tehničar-tvori i koristi? Oba, svako kako može. Jer srca su takođe motori. Duša je isto motor, samo složen. Jednaki smo. Drugovi u radničkoj masi. Proleteri duha i tela. Tek skupa ćemo vasionu ukrasiti, pustiti da marševima odjekuje čela. Ogradićemo se od svake fraze. Na posao! Nov i živ! Nek ječi! A u vodenice poslaćemo oratore razne, dokoni, da vrte žrvnje vodom reči.