A na Kadinjači breze su vitke
k’o borci ranjene legle uz breg.
Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.
…
Komandantovu pogledaj ruku –
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.
– Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod – šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako..
On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk’o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.
I napred upro bataljon oči
– tako se gleda s’ burom sve jačom –
k’o da će sada ćutke da skoči
zajedno s’ brdom, s’ Kadinjačom.
A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s’ čudnim mirom reče neko:
– Pazi, tenkovi!
I k’o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:
– Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina –
da li je tako, il’ mi se čini –
sve je to sada Domovina!
Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!
I nije čudo, nije čudo –
običan taster za to je malo –
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:
– O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il’ mi se čini –
svi ste kraj našeg rova!
Kažite – tu smo!
Kažite – jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
– Svi smo sa vama!
Al’ stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
– Napred, napred!
I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k’o tuđ a znan:
– Za nove dane – da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed –
napred,
napred!
…
Rođena zemljo, jesli li znala
– tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!
-----------
Slavko Vukosavljević rođen je u Užicu 1927. Godine u trgovačkoj porodici. Užicu je završio osnovnu i srednju školu. Engleski je studirao u Beogradu, a burmanski u Rangunu. Bio je novinar i urednik časopisa “Polet” i lista “Mlada kultura”. Objavio je zbirke pesama: „Tekstovi“ (1949), „Šta kažeš, Marija“ (1952), „Moja jedina mladost“ (1955), „Povratak“ (1976) i „Patriotske pesme“ (1981), „Rođendan“ (1987) i “Zbirke pesama” (1987).
U veme užike republike nije još napunio 15 godina ali je bio kurir pri partizanskoj jedinici. U razgovoru na TV5 Užice je 2002 godine ostavio sećanje o zabavnom životu za vreme Užičke republike; “Bilo je zabavnije i lepše nego što se može pretpostaviti u to ratno vreme. Skoro svake večeri su se u Sokolani održavali razni nastupi i igranke. Bio je sjajan hor, orkestar, i pozorišna trupa.
Ponekad bi događanje bilo prekinuto i borce pojedinih jedinica da napuste dvoranu i prijave se na svoja mesta. Ponekad bi se čuli pucnji. Međutim, orkestar je i dalje svirao ili marš „Budi se Istok i Zapad“ ili tango „Večeras, draga moja, šaputaću ti neđne reči“. Ispred Sokolane, u mraku, oko barikada, parovi su se ljubili, a mi još dečaci istovremeno smo uzbuđeno gledali ratnike i ljubavnike.
Pesnik, prevodilac i novinar Slavko Vukosavljević je umro u Beogradu 20. Jula 2004. Godine. Iako je pisao pesme, priče, putopice, reportaže, eseje, bavio se prevođenjem, ipak najpoznatije njegovo delo je poema „Kadinjača“.
Bio je član Udruženja književnika Srbije i dobitnik mnogih nagrada i priznanja, među kojima je „Vukova nagrada“, „Oktobarska nagrada Beograda“, „Sedmojulska nagrada“.
Ako bi želeli da Slavka Vukosavljevića prestavimo najkraće mogli bi smo reći da je on pesnik rata, mira i ljubavi.
Predrag Kovačević