Smrtni je časak doš'o; grobu se lednom spremam,
kleca mi trošno telo: životne snage nemam;
Al ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —
Životne slasti nisam ni kapi pio.
Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno, kod onih što spas žele
Celom ljudskom rodu.
Nije mi života žao; jer moje pesme snaže
Patnike celog sveta što sebi spasenja traže —
U borbi za slobodu!
--------
Kosta Abrašević rođen je 29. maja 1879. godine u Ohridu. Bio je srpski pesnik, rodonačelnik proleterske poezije. Tri razreda grčke osnovne škole završava u Ohridu. Kao sin pečalbara Nauma Hristića već u devetoj godini se seli u Šabac gde mu nisu priznati završeni razredi u rodnom mestu pa ponovo upisuje prvi razred. Prilikom upisa, po očevom nadimku Abras, učiteljica je Kostu upisala pod prezimenom Abrašević i nosio ga je do kraja života.
Uporno čitajući socijalističku literaturu i učeći se da gleda šire oko sebe postaje sve borbeniji i klasno svesniji i peva o svetlim danima koji će tek doći snažnim glasom prekaljenog borca, svesnog šta treba mrziti, šta voleti, i čemu se nadati. U tom periodu nastaju pesme poziva na osvetu i borbu kao jedini izlaz iz nepodnošljivog stanja. Takva je u našoj poeziji jedinstvena tribunska pesma Crvena (1894). Osećao se usamljenim u revolucionarnim nastojanjima i okuplja istomišljenike s kojima se sastaje u svojoj sobi, raspravljaju i dogovaraju se o daljim aktivnostima, i u tome je imao veliku podršku majke.
Veoma uporni i angažovani mladi ljudi, u okviru svojih mogućnosti, pokreću dva lista: književni Omirov venac i satirični Grbonja. Nisu imali sredstava za štampanje i listovi su izlazili u rukopisu, uz veliki trud mladih socijalista a u tiražu od samo dva – tri primerka. Prosleđivani su od ruke do ruke i tako čitani.
Sve ove delatnosti su ostavile traga na inače osetljivo zdravlje Koste Abraševića. Talenat mu se rascvetavao ali život gasio. Pesme je objavljivao u Socijal-demokratu (1895) i Vraču (1896). Svestan da mu se bliži smrtni čas ne pada u očajanje već pesmom Ne žalim život (1897) izražava krajnje iskreno svoju doslednost u borbi za slobodu potlačenih. U tim predsmrtnim danima je napisao i svoju najzreliju pesmu Zviždi vetre (1897) koja će uz Crvenu, Bratstvo, Svet je nama otadzbina i druge ostati snažan pečat njegove slobodoljubive duše. Jovan Skerlić je napisao da nigde nisu mržnje i nade proleterske pevane sa toliko strasti, sa toliko uzbuđenja, sa toliko topline. Grupa visokoškolaca socijalista mu je posmrtno (1903) objavila prvu zbirku Pesme. Prevođen je na ruski, mađarski, albanski i rumunski jezik, a neke pesme su mu i komponovane. Nesvakidašnje originalan i nadahnut, simbol je radničke borbe i mnoga kulturno – umetnička društva su ponela njegovo ime, kao i nekoliko škola.
Kosta Abrašević je umro od tuberkuloze kad je trebao početi da živi, u svojoj devetnaestoj godini 20. januara 1898. godine u Šapcu. Sahranjen je na Kamičkom groblju. Šabački radnici su mu podigli spomenik na kome je u središnjem delu uklesana ploča u obliku otvorene knjige, a na vrhu spomenika je metalna lira.