1) Elementarna teološka nepismenost. – Na ovim prostorima nikada se nije dogodila reformacija vere, u smislu oslobađanja od crkvenog dogmatizma (tačnije prerušenog paganizma) i povratka izvornom hrišćanstvu kao u zapadnim zemljama, ako zanemarimo uticaj klasične prosvetiteljske misli. Frapantno je nepoznavanje i necenjenje vrednosti Biblije među našim narodom.
Tako je naš narod što se tiče shvatanja religije generalno ostao na nivou Srednjeg vijeka – sujeverja, kulta mrtvih, paganske idolatrije, praznog mantranja i mrtvog formalizma, što su sve činioci koji dovode do gubljenja zdravog razuma i utvrđivanja u fanatizmu.
2) Poistovećivanje naroda sa etničkom nacionalističkim „pravoslavljem“. – Ovakva „religija“, pored snažno ukorenjene viševekovne tradicije koju ljudi slepo i po svaku cenu brane, dobija na omasovljenju i sili kroz poistovećivanje sa etničkim odnosno nacionalnim identitetom, iako je tako nešto proglašeno kao kriviverje od strane celokupne Pravoslavne crkve, tzv. etnofiletizam. U tom smislu ovakva „religioznost“, koja nije autentično pravolavna je postala neka vrsta klerofašizma, gde se kao najveći tabu vidi upravo njeno zdravorazumsko i kritičko preispitivanje ili napuštanje, dok ona nijedan stvarni greh ne ukorava tako da se tu „pronalaze“ ne samo primitivne mase već i kriminalci, estradne „zvezde“, ostrašćeni nacionalisti, profesionalni političari nacionalisti i sl. Takođe, u ovom sistemu verovanja postoji kruti konzervativizam i nefleksibilnost koji, kod neupućenih, pojačavaju iluziju o pravovjerju.
3) Nesvesnost o pogubnosti kleronacionalizma. – Kleronacionalizam kod dobrog dela naroda nije prepoznat i priznat kao destruktivna, primitivna i nasilna ideologija, i pošto nikad nije adekvatno sankcionisan niti priveden moralnoj odgovornosti i svesti o zabludi, samo je pritajen čekao novu priliku za demonstraciju.
4) Nekretnine i finansijska moć. – Srpska pravoslavna crkva je finansijski moćna institucija koja, pored brojnih vrlo vrednih nekretnina i kulturno-istorijskog nasleđa koje prisvaja kao sopstvenu imovinu, ostvaruje ogroman nekontrolisani profit, i kao takva je moćna monopolistička ustanova za sprovođenje raznih projekata, kako onih pozitivnih, tako i negativnih. Naime, nije retka situacija da se upravo razni finansijski poduhvati same SPC brane nacionalnim osećanjima i dužnostima građana prema njoj, odnosno prema kulturi, gde se SPC predstavlja kao isključivi bastion. To je faktički nezavisni sistem u sistemu koji može konkurisati državi. Takođe, nije retka pojava da se određeni velikodostojnici SPC pojavljuju sa prepoznatljivim šovinistima i na raznim skupovima sa jakom nacionalističkom notom, čime samo podupiru sektašenje u okviru pravoslavlja u Srbiji, odnosno čime samo promoviši etnofiletizam.
5) Nagomilano nezadovoljstvo velikog broja siromašnih i zanemarenih slojeva stanovništva. – Gore navedeni faktori našli su se na istoj liniji sa opštim ekonomskim stanjem stanovništva. Naime, visoka nezaposlenost, nesigurnost, siromaštvo i bes prouzrokovan navedenim činiocima su na određeni broj ljudi delovali tako da su svojim frustracijama i egzistencijalnom problemu dali osnovu, oblik i smisao u „borbi za svetinje, za sveto srpstvo, za pravpverje“, a koje ne tako retko dobija i nasilne oblike. O verskoj pismenosti ovih „krstaša“ nema ni govora.
6) Psihopatološka veza između kvazi religioznosti i ateizma. – Ovo je verovatno aspekt koji je najteže objasniti razumljivim jezikom u celoj ovoj problematici.
Naime, kvazireligija i ateizam su zapravo na istoj strani fronta u borbi protiv Boga i istine. (Sve je dozvoljeno osim čiste i nepomiješane istine.) Zbog toga nalazimo da ove dve ideologije sarađuju i međusobno se nerado napadaju, što u ovom trenutku vidimo na sceni kroz ćutanje intelektualnih, naučnih i akademskih ustanova koje bi trebale da se izjašnjavaju u ovakvim prilikama ili daju svoj doprinos i smernice za prevazilaženje problema. Tačno je da postoje i intelektualci koji ne favorizuju ni jednu stranu, ali takvi su obično neprimetni i na marginama društva.
U SFRJ bilo je puno članova partije koji su istovremeno slavili crkvene praznike, s posebnom naklonošću prema onima gde se dobro jede i pije. Takvi su posle raspada Jugoslavije vrlo lako zamenili komunističke narodne heroje crkvenim „svecima“ i preko noći postali „veliki vernici“. U stvarnosti se dogodila samo reciklaža idolopoklonika i zamena njihovih idola.
Činjenica je da postoji jako mali broj uverenih ateista. Ateista, jednako kao i kvazivernik, nema nikakav čvrsti ideološki oslonac. Ateista se, jednako kao i kvazivernik, nalazi u duhovnoj konfuziji površnosti i neznanja. Ateisti su sujeverni i jednako podložni raznim mehanizmima manipulacije kao i kvazireligiozne osobe. To znači laku mogućnost osipanja političkih ateista i stavljanja na stranu religijske struje koja ionako pred njih ne postavlja nikakve veće moralne zahteve od onih na koje su već navikli u ateizmu. Tako postoji ta bolesna simbioza i međusobno preplitanje između ove dve naizgled suprotstavljene ideologije.
7) Psihologija mase. – Psihologija mase čini da se obični ljudi osećaju moćnima te da drugačije deluju kada su u masi. Na taj način postiže se sugestibilnost i lako pristajanje na ciljeve koji u stvarnosti mogu odgovarati samo organizatorima. Emocije većine pokreću i stvaraju iste emocije u pojedincu, koji se priključuje gomili, čineći ga tako objektom lake manipulacije, imitatorom i fanatikom na krilima masovnosti. Pojedinci se obično identifikuju sa vođama u masi. Ako uzmemo u obzir činjenicu da su nacionalističko-kvaziverska osećanja jaka i najjeftinija droga za neprosvećene mase ljudi koji nikad nisu kritički i racionalno preispitivali svoja religijska uverenja, događanja u Srbiji i u Crnoj Gori nisu iznenađenje, već potvrđuju sve prethodno navedeno.
Šta nam je činiti kao dobrim i savesnim građanima?
Ako ste zaista građanski orjentisani, trebalo bi da podržavate načelo odvojenosti države i verskih zajednica i da, shodno tome, doprinosite miru i skladnom suživotu svih građana koliko god je to moguće. To podrazumeva zdravi patriotizam i zdravu ljubav prema sopstvenoj zemlji, društvenu osvešćenost i odgovornost, te nesvrstavanje u interesne blokove koji su verovatno samo pandan ili kopija iz iste matrice kvaziverskog nacionalizma, samo sa različitom nacionalnom etiketom.
Ako, međutim, sebe smatrate religioznom osobom i vernikom, postoji standard na osnovu kojeg možete preispitati vašu veru. To nije „vera prađedovska“, jer su naši preci vekovima vrlo namerno i sistematski bili uskraćivani za relevantne informacije iz domena religije, uz istovremeno trovanje mitomanijom i teškim nebulozama, tako da je jako upitno kako bi danas izgledala verska struktura da je religija, izvorna hrišćanska i biblijska, verno i pošteno pronošena. Taj standard se zove Biblija ili Sveto Pismo. Jednostavno izložite svoja verovanja tom testu i filterima autentične Božje objave čovečanstvu pa ćete napokon videti rezultat. Ali to se neće desiti sve dok smatrate svoje lokalno versko nasleđe ili svoju crkvu većim autoritetom od Svetog Pisma, što je blago rečeno čista manipulacija. Poruke Biblije su nadnacionalne i kosmopolitske koje važe za sva vremena i sve ljude. To je takođe najbolji lek protiv svake vrste fanatizma i ostrašćenosti. Probajte sami.
U svakoj varijanti dobro bi bilo da se držimo zdravog razuma i sačuvamo svoje bližnje i sebe da ne postanemo žrtve tuđih interesa i manipulacija.
Comments