Suverenitet građana se često smatra osnovnom idejom demokratije. U liberalnoj demokratiji ova centralna ideja dolazi do izražaja u činjenici da inkluzivna participativna prava svih građana dozvoljavaju osporavanje zakonodavne ili izvršne vlasti. Oni koji vladaju su prema tome vezani većinom kojaih je i izabrala. Slobodni i pošteni izbori, sloboda okupljanja, udruživanja, sloboda štampe kao i zaštita osnovnih prava institucionalni su principi koji danas karakterišu demokratske sisteme. Nakon završetka hladnog rata, čini se da su ovi principi postali prihvaćeni kao kanon univerzalnih vrednosti legitimne vladavine.
Međutim, tri decenije nakon pada Berlinskog zida, ova univerzalnost nailazi na sve veće kritike na osnovu toga što zapadne ideje demokratije ne „putuju baš najbolje“ u druga kulturna okruženja. Kako je, prema kritičarima, pojava liberalne demokratije proizvod specifičnog zapadnog iskustva, integracija liberalno-demokratskih moralnih koncepata u druge kulturne kontekste je ozbiljno ograničena. Gore pomenuti demokratski principi stoga ni na koji način ne bi bili pogodni kao kanon univerzalnih vrednosti, čiji je domet ograničen kulturnim ili kulturno-verskim granicama. Kako su, na primer, duboko usađeni azijski i afrički političko-kulturni koncepti i prakse kompatibilni sa liberalno-demokratskim konceptima u samo ograničenoj meri, zapadne mere za promociju liberalne demokratije treba smatrati nelegitimnim i neplodnim. Ovu argumentaciju takođe pojačavaju trenutne globalne promene - uspon novih sila i očigledni ekonomski problemi u Evropi i SAD-u.
Ako se pobliže ispita, međutim, mnogo se može reći o univerzalnosti liberalno-demokratskih vrednosti, a malo o kulturno relativističkom skepticizmu.
Principi liberalno-demokratske vladavine i dalje zrače ogromnim intenzitetom u svim kulturnim krugovima. I to nikako samo zato što su zapadni prosperitet i potrošnja povezani sa demokratijom. Štaviše, institucionalni principi liberalne demokratije povezani su sa opravdanom nadom da vlada po demokratskom poretku nije ograničena na interese nekoliko moćnih grupa, već je usmerena na potrebe širokih slojeva društva. To nije vidljivo samo iz događaja Arapskog proleća, kada su se veliki delovi stanovništva zalagali za veće političko učešće i demokratiju. Barem muslimane urbane srednje klase slabo zanima islamistički autoritarizam. Ništa drugačije nije ni u Južnoj Koreji, Tajvanu, Indoneziji, Gani ili Južnoj Africi, gde su institucionalni principi demokratije uspostavljeni i koje podržava većina stanovništva. Suprotno tome, autoritarni režimi ulažu ogromno u cenzuru i represiju u svim kulturnim krugovima kako bi sprečili otvorenu debatu o legitimitetu različitih oblika političkog poretka.
To ne znači da će se institucije liberalne demokratije uspostaviti brzo i bez sukoba. Za tako optimističnu prognozu, inertnost političkih i ekonomskih elita koje imaju velike koristi od neliberalnih i autokratskih struktura je jednostavno prejaka. Ipak, iskustvo poslednjih decenija jednostavno ne daje podršku tezi da je atraktivnost liberalno-demokratskih principa rezervisana za određena velika kulturna područja. Bio bi ciničan poduhvat izjaviti današnjim indijskim demonstrantima da, iako država mora da garantuje osnovna prava devojčica i žena, sloboda okupljanja i zahtevi da parlament i vlada budu odgovorniji kulturno su nelegitimno sredstvo za postizanje tog cilja. Slično tome, bilo bi prezirno reći kineskim blogerima kao Michael Anti da greše kada opisuju demokratiju kao „univerzalnu vrednost“ ili savetovati aktere civilnog društva u Africi da je demokratski legitimisana vladavina zakona za koju se zalažu kulturno neadekvatna.
Optužba koju postavljaju kulturno relativistički skeptici da je koncept liberalne demokratije kao kanon univerzalnih vrednosti fiksna komponenta zapadnog „vrednosnog imperijalizma“ u mnogim slučajevima može čak biti i obrnuta. Sa kojim pravom zapadni kulturni relativisti moraju tvrditi da su društva u drugim regionima kulturološki nesposobna za demokratsku vladavinu?
Srž kulturno relativističkog argumenta da liberalna demokratija „ne putuje“ dobro nije ni empirijski održiva ni normativno shvatljiva. Međutim, previše optimistične prognoze nepovratnog trijumfalnog dolaska liberalne demokratije takođe treba gledati sa oprezom. Prepreke većoj demokratiji ukorenjene su manje u univerzalnoj atraktivnosti liberalne demokratije nego u činjenici da inkluzivna prava na učešće i slobodu predstavljaju pretnju političkim i ekonomskim korisnicima autoritarnih struktura.
Konačno, prihvatanje univerzalnosti koncepata liberalne demokratije ne znači da kritika ne sme biti upućena praksi i sprovođenju promocije zapadne demokratije. Diplomatska izopačenost i često pokroviteljsko samozadovoljstvo promotera zapadne demokratije često nisu od velike pomoći da se prihvati demokratija kao univerzalna vrednost u promenljivom međunarodnom sistemu.
Faust, Jorg
Bon: Nemački institut za razvoj / Deutsches Institut fur Entvicklungspolitik (DIE)
Preveo: advokat Zoran J. Minić
Commentaires