Integrisanje liberterskog komunizma i socijaldemokratije
Socijaldemokratija, takođe poznata kao evolucijski socijalizam ili fabijev socijalizam, je vrsta socijalizma koji smatra da će predstavnička demokratija i opšte pravo glasa biti najsigurnije sredstvo za ostvarivanje socijalizma.
Socijaldemokrate su uočile prirodnu tendenciju formiranja monopola u kapitalizmu. Takođe su primetili da opštine imaju tendenciju da preuzmu ove monopole kako bi sprečile visoke troškove i loše usluge povezane sa monopolima. Opštine imaju tendenciju da preuzmu električne kompanije, gasne kompanije i poštanske usluge od monopola u privatnom sektoru. Socijaldemokrata bi podstakao ovu tendenciju i nadao se da će ona uzeti maha.
Umesto nasilne revolucije, teoretičari socijaldemokratije verovali su da ljudi mogu preuzeti vlast demokratskim sredstvima. Ovo je jasno odstupanje od „ortodoksnog“ marksizma. U kapitalizmu su radnici većina. Ako se svima odobri biračko pravo, tada bi vlast trebala automatski preći u ruke radnika. Jednom kada na nivou opštine vlada puna demokratija, radnici mogu glasati za to da opštinske industrije postanu „socijalističkije“. Oni mogu da vrše pritisak na svoje predstavnike da pretvore opštinske kompanije u zadruge i da svaki građanin opštine dobije deo dobiti kao dividendu.
Annie Besant je predložila da zemljište treba da bude u komunalnom vlasništvu na nivou opštine. Korišćenje zemlje je prirodno pravo čovečanstva, tako da bi osoba koja želi da ima ekskluzivno pravo na zemljište morala da plati nešto kao naknadu zajednici pojedinaca koju isključuje iz ovog prirodnog i prvobitnog prava. Ljudima bi trebalo naplaćivati zakupninu za privatno korišćenje zemljišta, a prihod od te zakupnine mogao bi se koristiti za finansiranje opštinske vlasti, a višak bi se građanima mogao dati kao dividenda. (Za više informacija o ovoj ideji komunalne rente ili poreza na vrednost zemljišta, pogledajte Napredak i siromaštvo Henri George-a.) Nacija bi tada mogla da ima centralni izvršni komitet koji bi pomogao da se višak prikupi od opština i ravnomerno rasporedi građanima cele nacije kao dividenda, čime se izbegava pojava regionalnih razlika u bogatstvu.
Sve više industrija bi se vodilo u saradnji sa opštinskim vlasništvom kako se formira više monopola, a vlada bi ih preuzimala. Ovo je viđeno kao neka vrsta prirodnog napretka kapitalizma. I uskoro će postati očigledno da niko u privatnom sektoru neće moći da se takmiči sa socijalizovanim industrijama. Ako će ljudi insistirati na tome, socijalizam će nastati postepeno i mirno, jer kapitalizam propada na svakom frontu.
Socijaldemokrate su se takođe zalagale za zakone i politike za skraćivanje radne nedelje, garantovanje zdravstvenog osiguranja svima, obezbeđivanje penzionera itd. Danas pojam „socijaldemokrata“ teži da podseti na zagovaranje socijalne zaštite. Socijalna dobrobit je važan aspekt socijaldemokratske teorije, ali u istoriji je socijaldemokratija takođe bila radikalna socijalistička filozofija.
Čini mi se da je socijaldemokratija, za koju se zalažu Eduard Bernstein, Annie Besant i drugi klasični socijaldemokrati, više opštinski socijalizam nego centralizovani socijalizam. To znači da bi se većina klasične socijaldemokratske teorije mogla lako integrisati sa demokratskim konfederalizmom Murrai Bookchin-a (zvanim „libertarijanski komunizam“). I tako dolazimo do sinteze koju nazivam libertarijanska socijaldemokratija.
Bookchin je smatrao da u svakoj opštini treba formirati generalne skupštine za direktnu demokratiju kako bi ljudi direktno upravljali. Opština bi trebalo da bude mesto upravljanja, a upravljanje bi trebalo da se vrši demokratski. Tada bi demokratske skupštine i opštine formirale konfederaciju. Demokratske skupštine imenovale bi delegate da ih predstavljaju u regionalnim savetima, a regionalna veća bi to učinila i za viša veća, do nacionalnog i međunarodnog nivoa. Delegati bi imali „imperativni mandat“, što znači da im ne bi bilo dozvoljeno da sami donose odluke, već bi bili strogo vezani odlukama onih koji su ih imenovali. Delegati bi mogli biti opozvani i mogli bi biti zamenjeni u bilo kom trenutku iz bilo kog razloga. Bookchin-ov model je bio direktnija demokratija od predstavničke demokratije.
Čini mi se poželjnim da lokus upravljanja bude lokalni. Nivo opštine je nivo na kojem će se ljudi najverovatnije čuti, čak i pod našom manjkavom predstavničkom demokratijom. Lakše je učestvovati na lokalnim sastancima vezanim za upravljanje. Sva stvarna moć treba da se prenese na opštinski nivo što je više moguće. A opštine bi trebale biti što direktnije demokratske.
Koliko vidim, ovaj osnovni pristup demokratskog konfederalizma ne isključuje socijalnu demokratiju kako je klasično definisana. Delegativna demokratija je jednostavno neposredniji oblik predstavničke demokratije; a konfederalizam je jednostavno mehanizam koji garantuje da će moć ostati decentralizovana, tako da centralizovana država opštine ne čini impotentnim. Dakle, voleo bih da vidim slobodarsku socijaldemokratiju koja zamenjuje republičku predstavničku demokratiju klasičnih socijaldemokrata delegativnom demokratijom i integriše jači direktno demokratski mehanizam u sistem.
Unutar ove slobodarske socijaldemokratije mogli bismo primeniti ono što ja nazivam sveobuhvatnom uravnoteženom demokratijom. To bi podrazumevalo upotrebu demokratskih procesa kao provere i ravnoteže u odnosu na druge demokratske procese. Direktna digitalna demokratija, deliberativna demokratija i slično bi mogli biti integrisani u sistem.
Za razliku od Bookchina, ja ne zagovaram „puni komunizam“. Verujem da su komunalna renta zemljišta (tzv. „Porez na vrednost zemljišta“) i univerzalni osnovni dohodak neophodni za prevazilaženje savremene krize kapitalizma i postizanje slobodnog društva. Takođe verujem da je vreme da se socijaldemokrate, pored svojih nespornih modernih postignuća i tekovina, vrate i svojim socijalističkim korenima!
Wes Whitman
Preveo: Zoran Minić
Comments