Ovog puta me pustite
da budem srećan,
ništa se nije desilo nikom,
sve što se dešava
to je da sam srećan
sa sve četiri strane
srca, kad hodam,
spavam ili pišem.
Šta da vam radim,
srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše
na livadama,
osećam kožu kao cerovu koru
i dole nadu,
gore ptice,
more kao kopču
na svome pojasu,
od hleba i kamena
stvorenu zemlju
vazduh raspevan
kao gitara.
Ti, pokraj mene u pesku,
pesak si,
pevaš i pesma si,
svet je
danas moja duša,
pesma i pesak
svet su
danas tvoja usta
pusti me
da u tvojim usnama i pesku
budem srećan,
srećan što dišem
i što ti dišeš,
srećan što dodirujem
tvoje koleno
i tad mi se čini da sam dirnuo
azurnu kožu neba
i njenu svežinu.
Danas me pustite
samog
da budem srećan,
sa svima ili bez ikog,
srećan
sa pašom
i peskom,
srećan sa vazduhom i zemljom,
srećan s tobom, s tvojim usnama
srećan.
Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih pesnika 20. veka, rođen je dva puta – prvi put kao Rikardo Neftali Rejes, Čileanac, sin železničara i učiteljice, a drugi put kao Pablo Neruda, autor nekih od najlepših oda, ljubavnih pesama, kao i pesama političke tematike.
Njegova se dela danas nalaze među najvoljenijima i najčitanijima, a veliki Pablo Neruda ostao je upamćen kao sjajan diplomata, „pesnik ljubavi i politike“, stvaralac britke poezije i prelepih stihova.
Bio je ljubavnik, nobelovac i kosmopolit. Bio je politički angažovan, bio je konzul, kandidat za predsednika, izgnanik, a ponajviše, borac – za pravdu, istinu i umetnost.
I morao je biti, jer put do ovakve biografije bio je trnovit.
Odmalena je gajio ljubav prema pisanoj reči, ali se njegov otac oštro protivio tome da mu se sin upušta u umetničke vode i gradi karijeru neizvesnu kao što je pesnička.
Stoga se mladi Rikardo spremao da postane učitelj, ali njegova najveća ljubav nije nikada iščezavala. Dosledan svom pozivu, dosetio se da koristi pseudonim Pablo Neruda prilikom objavljivanja svojih pesama.
Njegovi prvi radovi našli su se na stranicama školskih magazina i gradskih novina, zahvaljujući nobelovki i direktorki škole Gabrijeli Mistral, koja je Nerudi prva pružala podršku.
Tako je tada trinaestogodišnji Pablo Neruda počeo da gradi novi identitet i karijeru jednog od najslavnijih pesnika svih vremena.
Sa devetnaest godina objavio je svoju prvu knjigu, Crepusculario, za koju je dobio pohvale mnogih poznatih pisaca tog doba. Godinu dana kasnije, objavljeno je i njegovih Dvadeset ljubavnih pesama i jedna pesma očaja, koje su mu donele internacionalnu slavu.
Nastavio je da piše i objavljuje svoja dela pod pseudonimom, i tek 1946. ozvaničio i legalizovao ime Pablo Neruda kao sopstveno.
Ubrzo je stekao veliku popularnost među čitaocima, što je, pored neverovatne umešnosti u diplomatiji koju je posedovao, doprinelo njegovom proglašenju za konzula u rodnom Čileu, a zatim i u Buenos Airesu, Parizu i Meksiku.
Od tada postaje sve više politički aktivan, zbog čega se u njegovom životu i stvaralaštvu dešavaju velike promene.
Od apolitičkog ljubavnog pesnika kakav je bio na početku, pretvarao se u pesnika političkih himni, društveno korisne umetnosti i strastvenu pristalicu komunističkog režima.
Nakon što je započeo diplomatsku karijeru i bio proglašen za konzula, često je putovao po svetu.
Kada se našao u predratnoj Španiji, upoznao je neke od najvećih umova 20. veka, među kojima je bio i Federiko Garsija Lorka, koji će mu uskoro postati blizak prijatelj. U jeku građanskog rata koji je ubrzo izbio, Lorka je ubijen, zbog čega je Pablo Neruda bio veoma potresen, a njegova želja da pomogne Špancima bivala je sve jača.
Stoga objavljuje poemu Španija u srcu i zbirku pesama Treći boravak, u kojima se njegova poezija prvi put bavi političkim i socijalnim pitanjima.
Počeo je da gaji naklonost Sovjetskom savezu i komunističkom režimu Jozefa Staljina, koju je izrazio u svojim Pevanjima Staljingradu. Ovi događaji uneli su velike kontroverze i promene u Nerudin život. Čileanske vlasti su ga svrgnule sa mesta konzula zbog podrške ukazane Španiji.
Tek nekoliko godina kasnije ponovo su postale blagonaklone prema njemu i dodelile mu titulu senatora.
Već ogrezao u politiku, Pablo Neruda je, kao senator, odlučio da se još jednom svojim pesmama bori za pravdu. Želeo je da iznese na videlo zloupotrebu vlasti i rupe u sistemu, što mu je donelo Staljinovu nagradu za mir, ali i izgnanstvo iz domovine i dve godine života u bekstvu.
Nakon što je povratio svoj uticaj u Čileu, bio je nominovan za predsednika države, ali se te titule odrekao u korist levičara Salvadora Aljendea i zadovoljio se kasnije dodeljenom zvanju ambasadora u Parizu.
Njegovo stvaralaštvo, umetnost i pesnička veličina ovekovečeni su godinu dana kasnije, 1971, kada mu je uručena Nobelova nagrada za književnost.
Teško je razdvojiti političko stvaralaštvo Pabla Nerude od onog apolitičkog.
Iako njegova kasnija poezija obiluje političkom tematikom, i dalje se mogu naslutiti elementi nadrealističke i ljubavne poezije njegove prošlosti.
Isto tako, u njegovim prvim radovima postoji traganje i težnja ka nečim većim i značajnijim od iskazivanja emocija individualca, nečim čime bi se izrazili politički i društveni stavovi koje je je postepeno gradio.
Pišući svoje čuvene ode, u nekima je isticao zanos, neverovatnu lepotu i smirenost, želeći da običnim ljudima peva o lepoti običnih stvari, poput luka ili paradajza. Druge su osuđivačke i bave se politikom – uglavnom američkom vojnom agresijom u Koreji i eksploataciji bakra u Čileu.
Njegova zbirka poezije Opšta pesma predstavlja prvi veliki preokret i početak drugačijeg stila – otvorenih političkih i društvenih kritika.
Premda je ostao upamćen prvenstveno kao autor ljubavne poezije, Pablo Neruda bio je i izvrsni hronolog svog vremena, a njegova poezija bavila se, kako ukazivanjem na lepotu, tako i razotkrivanjem ljudskih mana i socijalnih problema.
Nakon uručenja Nobleove nagrade, Nerudino zdravlje počelo je da se pogoršava. Dijagnostikovan mu je rak i poslednje dane provodio je u bolnici Santa Marija u Čileu.
Nesvestan težine svoje bolesti, spremao se za svoju poslednju hrabrost − još jedan pokušaj razotkrivanja istine. Želeo je da otputuje u Meksiko i iznese javnu deklaraciju protiv vojnog režima, ali njegova težnja nije ostvarena.
Preminuo je iste noći, a kao uzrok smrti naveden je infarkt. Međutim, ljudi koji su dvaput rođeni, moraju biti i dvaput sahranjeni.
Usled sumnje da je Pablo Neruda bio otrovan zbog svojih planova, njegovo je telo ekshumirano i podvrgnuto analizama 40 godina kasnije.
Tog dana utvrđeno je da je Nerudino srce prestalo da kuca prirodnim putem, a svakim prethodnim i sledećim, svakim čitaocem njegove poezije potvrđena je njegova besmrtnost.
Comments