Nemačka socijaldemokratska partija (SPD) nikada nije bila revolucionarna snaga, već je uvek bila stranka reformatora sposobna da se prilagodi novoj socijalnoj stvarnosti i da osmišljenim zakonodavstvom poboljša život ljudi. Ta vrsta SPD nije viđena godinama.
Kako se to dogodilo? Do 1990. godine činilo se da su sve bitke vođene, a politička levica - ne samo u Nemačkoj - postepeno je izgubila iz vida da je njena prvobitna svrha bila obuzdavanje kapitalizma i omogućavanje većem broju ljudi da učestvuju u njegovom prosperitetu. Politička levica takođe je postala žrtvom mita o „kraju istorije“ (Francis Fukuiama). Podlegla je liberalnoj iluziji da smo na magistrali napretka (Pankaj Mishra). Napustila je „socijalno pitanje“ i skup ekonomskih alata koje je gradila i skupljala decenijama, što joj je pomoglo da reši ekonomske probleme i suprotstavi se „kapitalistima“.
Umesto toga, politička levica se posvetila onome što Fukuiama u svojoj novoj knjizi Identitet naziva „politikom identiteta“. Ipak, politika identiteta, koju politikolog Mark Lilla krivi za gubitak Hillari Clinton od Donalda Trump-a, zapravo nije nova. Pre dobrih 20 godina, filozof Richard Rorti je u svojoj knjizi Achieving Our Countri napisao:
„Levičari su na akademijiama dozvolili „kulturnoj“ politici da zamenjuje stvarnu politiku i sarađivali su s desnicom u postavljanju kulturnih pitanja u središte javne rasprave. Oni troše energiju koja bi trebalo da bude usmerena na predlaganje novih zakona, na raspravu o temama koje su udaljene od potreba zemlje, kao što je bilo Adamsovo razmišljanje o Devici i Dinamu. "
Za Rorti-a, levica je pogrešno krenula u izboru da se fokusira na politiku identiteta. On je pozvao da umesto toga preuzme ulogi izvršioca i aktera u političkom životu. Upravo je ta sposobnost da utiče na tok događaja bila ono što je „Nova levica“ izgubila iz vida. Umesto da traži „političku promenu“, ona je samo tražila da izvrši „kulturne promene“.
Tako je i danas. Levičarski intelektualci pišu divne eseje o seksualnom moralu i vode rasprave oko ispravnih stavova o verskim i etničkim pitanjima, ali malo pažnje posvećuju ekonomiji. Umesto toga, za Rortija je očigledno bila potrebna politička levica: „Treba da razgovaramo mnogo više o novcu, čak i po cenu da manje govorimo o stigmi.“
Od kako su ovaj savet primili k srcu, čini se da su se američke demokrate probudile, bar iz perspektive evropskih posmatrača. Svakako, socijalizam je pogrešan termin koji se koristi ako postoji bilo kakva nada za napredak u SAD-u. Kad demokratska kongresmenka Aleksandr ija Ocasio-Cortez najavi socijalizam, ona misli na ono što je nekada bilo jezgro evropske socijaldemokratije. Ona ne misli na „državni socijalizam“ Sovjetskog Saveza, već na onaj za koji se nekada borila evropska socijaldemokratija: država blagostanja, poštene plate, sigurni poslovi i pristup dobrom obrazovanju.
Levica mora „se odvažiti na više socijaldemokratije“, a ne više socijalizma. Potreban nam je povratak politici New Deal-a Franklina D. Roosevelta i filozofiji kejnzijanske ekonomije u kojoj je država imala centralnu ulogu. Treba imati u fokusu pravu politiku da bi se stvari promenile na bolje. Umesto da se oslanjamo na tržište, trebalo bi da intervenišemo i investiramo. Evropskim socijaldemokratama bi bilo dobro da prihvate ovaj pristup. Tek tada mogu pronaći izlaz iz svoje trenutne nevolje.
Levica bi trebalo da se „vrati na posao reforme u okviru tržišne ekonomije“, pisao je Rorti. Ovo je nekada bilo jezgro evropske socijaldemokratije. Kao što je jednom rekao Villi Brandt, dugogodišnji predsedavajući nemačkog SPD-a, „Svi koji sutra žele da žive sigurno moraju danas da se bore za reforme“.
Čini se da je SPD ponovo otkrio ovaj ukus za reformu i nedavno predstavio svoj koncept za „socijalnu državu 2025.“ Stranka i čitava levica moraju ovo dopuniti „Industrijskom strategijom 2025“ i novom levičarskom ekonomskom politikom ojačanom raspravama o regulaciji finansijskog tržišta i izbegavanju poreza. Levica se mora usuditi da preuzme sporna pitanja u socijalnoj, poreskoj i ekonomskoj politici.
Ne bi trebalo preterivati. Reper bi trebalo da ostane socijaldemokratija iz prošlosti, koja je težila da reformiše - a ne ukine - kapitalizam.
Jednom kada politička levica ponovo postane sila za reforme koja svoju osnovnu misiju vidi u stvaranju socijalno inkluzivne ekonomije, povratiće podršku šire javnosti i znatno umanjiti zapaljive tenzije u pitanjima migracija i integracije.
Ako demokrate u SAD uspeju da u velikoj meri ignorišu Donalda Trampa i uspeju da predlože koherentnu socijalnu, poresku i ekonomsku politiku, imaju dobre šanse da povrate poverenje birača. Isto važi i za Nemce i Evropljane u pogledu socijaldemokratije. Oni koji se ograničavaju na komentarisanje ekscesa desnice imaju male šanse za izgradnju većine. Nije dovoljno reći čemu se protiviš. Čovek mora da izjavi za šta se zalaže da bi pridobio podršku masa.
Nils Heisterhagen
Autor je bio politički savetnik SPD-a do 2018. Prošle godine je objavio Die liberale Illusion. Varum vir einen linken Realismus brauchen (Liberalna iluzija. Zašto nam je potreban levičarski realizam).
Sa engleskog preveo Zoran Minić
Comments