Slom komunizma u Evropi pre 30 godina okončao je širu socijaldemokratsku paradigmu i uticaj. Vreme je da se ta paradigma preoblikuje za 21. vek.
Već pre 30 godina bilo je jasno da će pad Berlinskog zida sve promeniti. Ali šta će tačno ta promena značiti za svetsku politiku u 21. veku, ostaje da se vidi.
Do 1989. godine Sovjetski Savez, i komunizam generalno, osudio je desetine miliona ljudi na siromaštvo i očigledno nije uspeo da se takmiči sa zapadnim ekonomskim modelom.
Tokom četiri decenije, hladni rat odneo je milione života na raznim žarištima širom sveta (gde je sukob bio mnogo žešći nego što mu ime govori) i stvorio je izgovor za represiju i dominaciju elite u desetinama zemalja Latinske Amerike, Afrike i Azija.
Ipak, uprkos svim svojim pozitivnim implikacijama, doba hladnog rata takođe je preokrenulo zapadni socijaldemokratski konsenzus: sistemraznih sigurnosnih mreža, propisa, univerzalnih javnih usluga, redistributivne poreske politike i institucija na tržištu rada koje su dugo štitile radnike i siromašnije slojeve društva.
Prema politikologu Ralfu Dahrendorfu (koga je citirao pokojni Toni Judt), taj konsenzus o politici označavao je „najveći napredak koji je istorija do sada videla. Ne samo da je ograničila, a zatim i smanjila nejednakost u većini naprednih ekonomija; takođe je doprineo decenijama održivog rasta“.
Ekonomski rast u posleratnoj eri rođen je na široko konkurentnim tržištima koja su stvorena propisima čiji je cilj bio da se slome leđa monopolima i moćnim konglomeratima.
Takođe je vlade su podržavale i finansirale sistem javnog obrazovanja i inovacija.
Porast dobro plaćenih poslova tokom ovog perioda rezultat je institucija tržišta rada koje su sprečavale poslodavce da imaju prekomerna ovlašćenja nad svojim zaposlenima; da nema takvih ograničenja, firme bi stvarale poslove sa niskim platama i teškim uslovima rada.
Socijaldemokratija je igrala jednako važnu ulogu u politici. Njene redistributivne institucije i programi države blagostanja ne bi mogli opstati bez građana koji bi imali političku moć.
Široko zasnovano političko učešće postignuto je reformama za proširenje i produbljivanje demokratskih procesa. Reforme su podržale moćne političke stranke, poput Švedske radničke stranke, i sindikati. A pokretale su je univerzalističke ideje koje su motivisale ljude da podržavaju i brane demokratiju.
U mnogo čemu se Sjedinjene Države nisu razlikovale od svojih zapadnoevropskih kolega.
Ništa od ovoga se ne može razumeti u odsustvu komunizma. Napokon, socijaldemokratski pokreti nastali su iz komunističkih partija, od kojih mnogi - uključujući socijaldemokrate u posleratnoj Nemačkoj i Francusku socijalističku partiju - nisu napustili socijalističku retoriku sve do 1960-ih, pa čak ni 1980-ih.
Iako su stranke koje su se pokazale najuspešnije u stvaranju novih institucija na tržištu rada, obezbeđivanju visokokvalitetnih javnih usluga i postizanju širokog društvenog konsenzusa, poput Švedske radničke stranke ili Britanske laburističke stranke, obično odbacivale svoj raniji marksizam, one su još uvek govorili istim jezikom kao i njihovi marksistički rođaci.
Pre svega, same elite prihvatile su socijaldemokratski koncept kao sredstvo sprečavanja komunističke revolucije.
Upravo je ovaj antikomunistički način socijaldemokratije motivisao intelektualce poput ekonomiste Džona Majnarda Kejnza, jednog od arhitekata posleratnog poretka, i političke vođe od predsednika Franklina D. Ruzvelta do Džona F. Kenedija i Lindona B. Johnson u SAD.
Slično tome, pretnja komunizmom (iz Severne Koreje) naterala je južnokorejske lidere da sprovedu ambiciozne zemljišne reforme i ulaganja u obrazovanje, dok tolerišu određeni nivo sindikalne aktivnosti uprkos njihovoj želji da plate budu niske.
Ali kada se komunizam srušio - i kao ekonomski sistem i kao ideologija – izmakla se i socijaldemokratska stolica.
Iznenada suočena sa potrebom da se izmisli nova, jednako inkluzivna, podjednako univerzalistička ideologija, levica se pokazala nejednako dorasla zadatku.
Istovremeno, vođe već uzlazne desnice protumačili su krah komunizma kao signal (i priliku) da se socijaldemokratija povuče u korist tržišta.
Ipak, iz niza razloga, prihvatanje ove agende na Zapadu je bilo pogrešno.
Za početak je zanemaren doprinos države blagostanja, institucija tržišta rada i vladinih ulaganja u istraživanje i razvoj u posleratnom periodu.
Drugo, niko nije uspeo da predvidi da će demontiranje socijaldemokratskih institucija oslabiti samu demokratiju, daljim osnaživanjem aktuelnih političara i bogatih (koji će u tom procesu postati mnogo bogatiji).
Treće, ignorisana je lekcije iz međuratnih godina, kada su odsustvo širokih ekonomskih prilika i jake zaštitne mreže stvorile uslove za porast levog i desnog ekstremizma.
Američki predsednik Ronald Reagan i britanska premijerka Margaret Thatcher možda su zamislili svet sa efikasnijim tržištima i manje birokratske kontrole. Ali politička revolucija koju su pokrenuli kulminirala je predsedništvom Donalda Trampa u SAD-u i vladom Borisa Johnsona u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Socijaldemokratski koncept sada treba preoblikovati za 21. vek.
U tom cilju moramo prepoznati probleme sa kojima se suočavaju napredne ekonomije, od nekontrolisane deregulacije i finansiranja do strukturnih promena koje su dovele do globalizacije i automatizacije.
Takođe treba da formiramo novu političku koaliciju koja je dovoljno široka da obuhvati industrijske radnike, koji ostaju među najaktivnijim segmentima stanovništva, čak i kada je njihov broj opao.
Ali, najvažnije, moramo prepoznati da suzbijanje moći velikih kompanija; pružanje univerzalnih javnih usluga, uključujući zdravstvenu zaštitu i visokokvalitetno obrazovanje; zaštita radnika i sprečavanje porasta nesigurnog zaposlenja sa malim platama; i ulaganje u istraživanje i razvoj nisu samo politike koje treba procenjivati u smislu njihovih ekonomskih posledica, već su tekovina višedecenijskog napora i uspešnog upravljanja socijldemokratskih činilaca u svetu.
Oni su suština socijaldemokratskog projekta i temelj prosperitetnog i stabilnog društva.
Daron Acemoglu
Cambridge
BIRN
November 18, 2019
Sa engleskog preveo Zoran Minić
Comments