Postoje velike lokve krvi na svetu
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
da li je zemlja pije i od nje se opija
Neobično li pijančenje onda
i tako mudro… i tako jednoliko…
Ne zemlja se ne opija
ni zemlja se ne okreće naopako
ona urdeno gura svoje piljarske taljige
kiša… sneg…
grad… lepo vreme…
Nikad ona nije pijana
tek s vremena na vreme dozvoli sebi
poneki bedni mali vulkan
Okreće ona svoju loptu
sa drvećem… baštama… kućama
okreće ona i te velike lokve krvi
i sve žive stvari okreću se s njome
i krvare…
Ali zemlju
ni brige za to
okreće se ona i dalje
i sve žive stvari počinju da urlaju
A nju ni brige
već okreće se dalje
i ne prestaje da se okreće
i krv ne zaustvalja da teče…
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
krv ubica… krv rata…
krv bede…
i krv ljudi mučenih po zatvorima…
krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke…
i krv ljudi kojima ona teče iz glave
po ludačkim ćelijama…
i krv zidara kad padnu sa krova…
i krv koja izbija i teče velikim lokvama
sa novorođenima… za decom novom…
Majka viče… dete plače…
krv teče… zemlja se okreće…
i zemlja ne prestaje da se okreće
I krv ne prestaje da teče
Kuda odlazi sva ta rasuta krv
krv isprebijanih… poniženih…
samoubica… streljanih… osuđenih…
i krv onih koji umiru tako… slučajno
Ulicom prolazi jedan živi stvor
sa telom punim krvi
i odjednom eto smrti
i sva krv njegova ističe
a drugi živi uklanjaju krv
i odnose telo
Ali tvrdoglava je krv
i onde gde je bila smrt
mnogo docnije još uvek je trag…
Usirena krv
rđa život rđa telo
Krv gruša kao mleko
kao mleko kad se pokvari
kad se okrene kao zemlja
kao zemlja kad se okreće
sa svojim mlekom… svojim kravama…
i svojim živima… i svojim mrtvima…
zemlja koja se okreće sa svojim drvećem…
živima… mrtvima…
zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima…
sahranama…
školjkama…
vojskama…
zemlja koja se okreće i okreće
sa svojim potocima krvi…
Heroji Preverovih pesama su obični ljudi, siromašni, oni prema kojima društvo nije bilo milostivo.
Kada razmišljam o pesniku Preveru, prvo što mi padne na pamet u vezi njega je borba protiv nepravde. Prever je društveno angažovan pesnik koji ukazuje na nepravdu, na mučenje i porobljavanje nejakih od strane bogatih i moćnih silnika. Prever je uvek bio na strani porobljenih, mučenika, zlostavljanih i što bi rekao Dostojevski, poniženih i uvređenih. Heroji Preverovih pesama su obični ljudi, siromašni, oni prema kojima društvo nije bilo milostivo. To su ljudi koji nisu privilegovani. I opet bih pomenuo Dostojevskog i onu čuvenu rečenicu iz knjige Braća Karamazovi, gde piše da postoje samo privilegovani, da samo privilegovanih i ima i ništa više sem toga. Prever je uvek bio na strani onih koji nisu bili privilegovani i po tom opredeljenju je levičar do same srži svog pesničkog bića. Ovde bih pomenuo stihove koji opisuju Preverovu angažovanost i analizu postojećeg stanja doline suza porobljenih:
... Ljudski trud nosi podvez za kilu i ožiljak iz borbi koje radnička klasa vodi protiv sveta besmisla i bezakonja. Ljudski trud nema pravi dom on zaudara na rad pluća su mu bolesna zarada mršava deca takođe . . .
Kao što se bori protiv nepravde prema odraslima tako se bori i protiv nepravde društva prema deci, protiv pogrešnog vaspitanja i stega kojima se maltretira dete i to se vidi u pesmama kao što su Lov na dete i Lenjivac. Za njega ne postoje ograničenja u starosti, boji kože ili nacionalnosti. Čovek je jedan bez obzira na sve podele, šovinizam i nerazumevanje. A nepravda je uvek prisutna.
Razbojnik! Mangup! Lopov! Ubica!
To ljudi čestiti prete idu u lov na dete . . .
Prever nije bio ideolog ili šta slično. Njegova pobuna je bila pobuna pesnika a ne program političara ili radničkog vođe. On u svojoj pobuni nastupa kao pesnik i bori se jedinim oružjem koje ima a to su stihovi. Ako postoji sloboda, ako postoji pravda, onda je ona za Prevera u poeziji jer poezija je Preverova jedina prava revolucija. Revolucija u stihovima.
U današnje vreme tranzicije kada se naši intelektualci kunu u građansko društvo, kapitalizam i višak vrednosti, poezija se vrlo često brka sa intelektualizmom, titulom, diplomom, zvanjem i statusom u društvu. Neko ko ima status u društvu bilo sa dubokim novčanikom, bilo sa diplomom magistra, daje sebi za pravo da je oličenje mogućeg pesnika, jer stihovi su zabava za elitu i društveni krem. Uloga pesnika je zamagljena iza titula, elitizma, zatvorenosti književnog sveta sa porukom “samo za odabrane”. Književna udruženja forsiraju određene autore i važi parola “ruka ruku mije”. Prever je bio protivnik intelektualizma, sektašenja u svetu književnosti i svake vrste elitizma. Elitizam je za njega neka vrsta rak rane na telu poezije i na telu sveta, jer elitizam guši pravo biće pesnika i gura ga u određene šablone i obrasce zatvorenih klubova na čijim blindiranim vratima piše “samo za podobne”. Brkati pesnika sa “znanjem”, “titulom”, “novcem”, “obrazovanjem”, “društvenim statusom” je zapravo još samo jedna podmukla zamka u svetu gde se više ceni novac i ugled nego živa reč, reč pesnika.
Za Prevera, pesnik nije božansko biće, centar svemira ili neka princeza na zrnu graška. Za Prevera, pesnik je hroničar svakodnevice. Ne hroničar u bukvalnom smislu kopiranja svakodnevice. Pesnik je onaj koji uspeva da posmatranjem događaja, posmatranjem običnih stvari, vidi ono neobično, ono čudno, groteskno i kontradiktorno što je promaklo oku običnog posmatrača. Pored te sposobnosti, pesnik ako je pravi pesnik nije samo hroničar svog vremena već je i više od toga, on je biće pobune, neko ko tera na akciju i promenu. To je ista ona pobuna protiv bogova koja postoji u delu Mit o Sizifu - Albera Kamija. Neko ko večito kotrlja veliki kamen do vrha planine a onda taj kamen ponovo pada u podnožje planine. Uzaludan i večan posao. Ali Sizif ostaje dosledan u svojoj pobuni. On se ne kaje, ne traži milost od bogova, već ponosno iznova i iznova radi svoj mukotrpni posao. Prkoseći bogovima on živi svoju pobunu a to je ujedno i pobuna pesnika. U tom smislu Prever je i egzistencijalista ili bar ima nešto u sebi od one egzistencijalističke pobune protiv zatvorenosti i uzaludnosti sveta u kome kako reče jedan filozof, postoje gospodari i robovi kao činjenično stanje a drugi reče da je mučnina jedini osećaj koji nam preostaje.
Odakle početi? Španski građanski rat, francuska kolonizacija Indokine, Drugi svetski rat, sve su to istorijske oluje koje Prevera ne ostavljaju ravnodušnim. U feljtonu Podignuta palica, Prever se suprostavlja svima onima koji guše demokratiju i slobodu u Španiji.
... glas starca koji je govorio iz stomaka starca crknutog pre više hiljada godina i koji u dubini svog groba nastavlja da govori iz stomaka Alo alo radio - Sevilja alo alo radio - Kosturnica general Kjepo mikrofon Ljana na radiju trtlja Za jednog nacionalistu streljaću deset marksista a ako ih se ne nađe dovoljno iskopaću mrtve da ih streljam . . .
Duboko pogođen dešavanjima u Španiji, Prever piše feljton Podignuta palica gde se na jedini mogući način, pesnički način, obračunava sa fašistima i đubretom staroga sveta koje guši promene i slobodu. Feljton obiluje emocijama i jakim slikama:
. . . prvi sneg nad Madridom prvi sneg u dekoru čađi pepela i krvi . . .
Krv je česta Preverova tema i često će se crvenoj boji vraćati u svojim pesmama. Bar krvi nije nedostajalo u istoriji užasa.
U pesmi Čujete li ljudi Vijetnama, žestoko se obračunava sa onima koji su izvršili agresiju u ime demokratije. Zapravo on kao precizni hirurg, opisuje silovanje ovog područja kroz istoriju od strane kulturnih i belih sunarodnika. Proziva svoje sunarodnike Francuze koji su učestvovali u otimačini i pokolju i aludira na francusku kolonizaciju Indokine. Bacanje bombi sa napalmom na kolibe od slame u Vijetnamu, upoređuje sa rušenjem Gernike i bombardovanjem Hirošime.
Za to vreme u daljini se pale lampioni lampioni sa napalmom nad kolibama od slame a žene ljudi deca Vijetnama spavaju očiju širom otvorenih na spaljenoj zemlji to je kao Oradur kao Madagaskar i kao Gernika to je kao skromnija Hirošima . . .
Pečat zla koji su osvajači kroz istoriju ostavili, najbolje se vidi u ovim stihovima:
. . . što su došli da leče svoju nižu braću da ih izleče od ljubavi prema životu te stare i lude bolesti nedostojne . . .
Drugi svetski rat doživljava kao masovnu klanicu i nastaju pesme kao što su Novi poredak, Ključevi grada, Ulica Bisi danas i Sancta Senilitas. U pesmi Novi poredak, Prever opisuje nacističko zlo i tamu koja se spustila nad Evropom.
. . . devojka jedna leži pored nje čovek kleči i mučki je ubija gvožđe u rani vrti iz srca krv izbija čovekov ratni poklič kao paunov krik glupi u noći zloj se gubi van vremena života upropašćen izgubljen čovek sa prašnjavim licem skače “Heil Hitler!” kaže očajnim glasom ubice . . .
. . . to je poredak novi nož u kanije vraća zatim odlazi pravo robot Nove Evrope . . .
Prever generalno doživljava rat kao najgori idiotizam i vidi samo glupost i besmisao u ratu. Za njega je rat uništenje života, ljubavi, dobrote i svega što vredi. U tom smislu i nastaje jedna od njegovih najlepših pesama Barbara koja govori o ljubavi i smrti, o životu i nadanjima sa jedne strane i uništenju, bolu i očaju sa druge strane. Luka Brest je svedok stradanja i rušenja, uništena luka Brest u kojoj su se sastajali ljubavnici i stajali na kiši. Kišu su zamenile bombe.
. . . O Barbara rat je velika svinjarija šta se sa tobom dogodilo kad je ovo kišno nebo oganj krv i čelik lilo ...
... Nad Brestom kiša neprestano lije kao što je nekad lila sve je razoreno ništa ko pre nije strašna kiša sve je u crno zalila . . .
Tu je i pesma Vreme koštica, aluzija na tada popularnu francusku pesmu Vreme trešanja gde Prever upozorava starce da više svoju decu ne daju u rat kao što su do tada živote svojih sinova davali otadžbini i da život njihove dece nije isto što i hleb koji se baca golubovima. Rat kao “normalno stanje” je ono što Prever zamera starcima - glavama porodica, kojima je potpuno “normalno stanje” da im sinovi izginu po ratištima zarad “otadžbine”. U pesmi Porodična, on upravo napada takvo shvatanje da je rat normalno stanje i obrušava se na one koji šire tu tvrdnju i izvlače korist od smrti mladih ljudi. A to su uvek silnici, industrijalci, kapitalisti, političari i vladari koji se koriste na leševima dece koja ginu po ratištima.
Majka se bavi ručnim radom sin ratom mama misli da je to sasvim prirodno a šta je sa tatom? On se bavi trgovinom njegova žena se bavi ručnim radom njegov sin ratom on trgovinom on misli da je to sasvim prirodno . . .
. . . Otac nastavlja da trguje sin je poginuo on ne nastavlja otac i mati na grob mu idu oni misle da je to sasvim prirodno . . .
Prever ima apsolutnu veru u ljubav. Pesme kao što su Za tebe ljubavi moja i Tamničareve pesme su sam vrh poezije ljubavi.
Kuda lepi tamničaru s krvlju poprskanim ključem hitam dragu da otključam ako odveć kasno nije zatvorih je zatočih je veoma nežno i okrutno . . .
. . . hoću da je oslobodim neka bira šta joj drago . . .
I naravno, ljubav nije prava ljubav ako nije slobodna i sloboda je uslov da bi se moglo uopšte voleti. Pojam slobode se veoma visoko kotira u Preverovoj etici.
Treba pomenuti i ogroman uticaj nadrealizma na Prevera i njegovo stvaralaštvo. Prever je očigledno bio pod uticajem nadrealizma ali on nije bio nadrealista. Nadrealistički postupak “automatskog pisanja” je očigledan u Preverovim pesmama ali on se sa tim postupkom igra, razvija ga i oplemenjuje, da bi ga na kraju i napustio. Ono što ostaje kao trajan uticaj nadrealističkog postupka pisanja u Preverovim pesmama je ređanje asocijacija reči i slika, ali Preverovo delo je mnogo šire od postupka “automatskog pisanja” i Preverov postupak izlazi iz granica nadrealizma i donosi nešto novo, nešto drugačije. Greše oni koji trpaju po svaku cenu Prevera u nadrealiste i misle da su na taj način pronašli obrazac i za Preverovo stvaralaštvo. Prever je ne samo u duhovnom smislu nadrastao nadrealistički postupak i nadrealistički pokret, već je i fizički bio izbačen iz društva nadrealista. 1928. godine Andre Breton ga je izbačio iz nadrealističkog pokreta zbog jedne “šale” koju nije smatrao primerenom. Nadrealistički postupak “automatskog pisanja” se može videti u pesmi Povorka gde se zamenjuju prava značenja i spontano se ređaju asocijacije. Da li spontano ili je to Preverova igra?
Starac od zlata sa satom u crnini lučka kraljica sa engleskim radnikom mornari javnog reda sa čuvarima na pučini neustrašivi ćuran sa husarom na podvarku zmija za kafu sa mlinom za zvečarku igrač na glave sa lovcem na žici . . .
Prever je bio i umetnik. Njegovi kolaži su isto tako poznati u svetu kao i njegove pesme. Suština njegovih kolaža je spajanje naizgled nespojivih stvari u kolaž. I tu se vidi uticaj nadrealističkog postupka u načinu na koji je radio kolaže.
Preverova umetnička estetika se najbolje ogleda u pesmama posvećenim Pikasu. Pesma Pikasova šetnja je obožavanje Pikasa ali i moderne umetnosti. Ona nije samo to, već i umetnički postupak i potpuno novo shvatanje umetnosti u odnosu na stare vrednosti i stara poimanja umetnosti.
Onda Pikaso koji je prolazio tuda kao što prolazi svuda svakodnevno kao kod svoje kuće vidi jabuku i tanjir i zaspalog slikara. Kako mu je palo na pamet da slika jabuku? kaže Pikaso i Pikaso pojede jabuku a jabuka mu kaže hvala i Pikaso razbije tanjir ode smešeći se a slikar iščupan iz sna kao zub opet se nađe potpuno sam pred nedovršenim platnom.
Treba pomenuti i pesmu Kako načiniti portret ptice. U modernoj umetnosti nije važno sredstvo koje se koristi, četkica, platno, betonska kocka, kosti životinja itd, već ono što se želi poručiti. Važna je poruka a ne sredstvo kojim se izražava poruka. Sredstva su raznovrsna i ima ih na pretek.
... sačekati da ptica uđe u kavez a kad uđe blago zatvoriti vrata kičicom zatim obrisati sve rešetke jednu za drugom pazeći da se ne dodirne nijedno pero ptice . . .
Upravo je to suština Preverove poezije, brisanje rešetki koje je svet postavio običnim ljudima.
Piše: Milan J. Mijatović
Prelepo...