Od 2006. godine država je za subvencije investitorima u privredi dala više od dve milijarde evra. Subvencije su davane i direktno iz republičkog budžeta ali i preko lokalnih samouprava, davanjem besplatnog zemljišta i komunalnim opremanjem lokacija.
Ni to nije bilo dovoljno, pa su opštine počele da ulažu u izgradnju fabričkih hala, koje bi posle investitori uzimali u zakup po povlašćenim cenama (prihodi od zakupa nisu omogućavali povraćaj investicije u realnom vremenu).
Postoje i obaveze koje su već ugovorene, a realizovaće se u narednim godinama, pa je u ovom trenutku već „unapred potrošeno" bar 200-300 miliona evra koje treba isplatiti u narednim godinama. Pojedine investicije se ugovaraju u fazama, pa se isplaćuju u periodu od 2-5 godina od početka ulaganja, srazmerno broju zaposlenih ili fazama realizacije projekta. U slučaju Fijata Srbija se obavezala da ulaže čak 10 godina.
NEDOSTATAK STUDIJA OPRAVDANOSTI
Već smo primetili da se državna pomoć dodeljivala po arbitrarnim kriterijumima, često prvenstveno u potrebi da se sredstva plasiraju isključivo u određenim sredinama.
To bi i imalo smisla da se vodilo računa o regionalnoj razvijenosti. Država nije do danas napravila strategiju subvencionisanja, kojom bi opredelila jasne kriterijume prilikom odobravanja pomoći. U situaciji kada imamo nedovoljno razvijene sredine, logično bi bilo fokusirati državnu pomoć upravo tamo. Naizgled i jeste tako, pa se u uredbama koje su propisivale pravila za subvencionisanje i državnu pomoć navodi da će prioritet imati sredine koje su nerazvijene. Novčani iznos je nominalno vezan za nivo razvoja, pa najviše dobijaju po zaposlenom najnerazvijenije sredine. Ali to ne važi ukoliko su u pitanju investicije od „posebnog državnog značaja".
POSLE KRITIKA POJAVILA SE STUDIJA
Subvencije su više od 10 godina dodeljivane bez ikakve studije i tek kada je počela javna polemika o njihovoj svrsishodnosti, od strane Ministarstva privrede je naručen dokument nazvan „Analiza efekata odobrenih podsticajnih sredstava za privlačenje investicija od 2006. do 2016. godine".
Autori Milorad Filipović i Miroslav Nikolić su konstatovali neke poražavajuće činjenice: 140 projekata je subvencionisano u najrazvijenim sredinama, a samo 30 u najmanje razvijenim sredinama. Stranci su povukli 90% sredstava.
Samo četiri projekta su se odnosila (navodno) na visokotehnološke kompanije. Zanimljivo je da se pomenuta analiza ne može pronaći na internetu niti na sajtovima Ministarstva privrede, ali po navodima iz novina Srbija je uz pomoć subvencija otvorila oko 80.000 radnih mesta.
I autori te analize su se javno pitali da li subvencije imaju prave efekte kada država ulaže četvrtinu sredstava u takve fabrike. Inače, treba napomenuti da se u većini takvih fabrika u investiciju računaju sredstva koja će biti isplaćena za plate u narednim godinama!
Međutim, i posle analize, Ministarstvo privrede nastavilo je sa politikom ulaganja u niskokvalitetna radna mesta.
PODRŠKA FIJATU ILI GUBITAK SVAKE MERE
Politički najviše eksploatisani projekat koji je dobio državne subvencije bio je „Fijat automobili Srbija" (FAS). Pripremajući se za izbore 2008. godine, Mlađan Dinkić i Boris Tadić su po svaku cenu molili Fijat da potpiše bilo kakav papir o investiranju u Kragujevcu.
Uz veliku medijsku kampanju, neposredno pred izbore, u Kragujevcu se potpisuje memorandum (koji inače u tom trenutku nije bio obavezujućeg karaktera). Grad je okićen, parole na italijanskom, mediji prepuni priča o neviđenom uspehu. Predsednik Srbije skakuće oko dva direktora Fijata, Markionea i Altavile, a pored njih trčkara Mlađan Dinkić.
Sumanuto insistiranje da se po svaku cenu realizuje investicija Fijat je mudro iskoristio, obezbedivši fantastičan posao na račun države Srbije. Ugovor sa Fijatom je samo delimično objavljen na sajtu Vlade, a deo o podsticajima je zatamnjen. Međutim, posrednim putem, iz završnih računa FAS-a, gde se uredno beleže prihodi od subvencija i drugih državnih davanja, možemo steći uvid u obim podsticaja koje država velikodušno daje kompaniji.
Država je, pored unošenja imovine (zemljište i 300.000 kvadrata fabričkih hala) unela u kapital od 50 miliona evra gotovine, a strani partner je uložio 200 miliona u opremi. Izdate su državne garancije za kredite kod Evropske investicione banke pod povlašćenim uslovima na 169,5 miliona evra. Dato je i 10.000 evra po radnom mestu, a plaća im se i 1.000 evra za „troškove" obuke.
Do 31. 12. 2014. godine, preko 161 milion evra plaćeno je (na osnovu ugovora) za sledeće aktivnosti: komunalne usluge, zamena krova, remedijacija životne sredine i spoljašnja infrastruktura za „park dobavljača". Ugovorom je predviđeno (i isplaćeno) i bespovratno ulaganje u fabriku od 50 miliona evra.
FAS praktično ne plaća ni poreze i doprinose na zarade, jer se država obavezala da će u periodu od 10 godina refundirati pun uplaćeni iznos za sve radnike, a oslobođen je i poreza na imovinu, kao i taksa prema lokalnoj samoupravi. Ni to nije kraj, jer je država subvencionisala i prodaju Fijatovih automobila nekoliko godina zamašnim iznosom od po 3.000 evra po automobilu.
Analizom završnih računa samo za 2013. i 2014. godinu, zaključuje se da je samo u tim godinama FAS primio više od šest milijardi dinara subvencija.
PARADIRANJE U KRAGUJEVCU KOŠTALO JE 500 MILIONA EVRA
Fijat je postigao da prima subvencije ne samo za inicijalno zapošljavanje sa po 10.000 evra po radnom mestu, nego i po čitavom nizu osnova, koje su apsolutno bez presedana. Teško je ukalkulisati ukupan iznos subvencija, pošto se one i dalje isplaćuju svake godine, ali sigurno nisu manje od 300 miliona evra (moguće i 500 miliona evra kumulativno), što uz zapošljavanje oko 2.500 radnika, znači neto subvenciju od preko 120.000 evra po radnom mestu (a moguće je i da subvencija na kraju ispadne i 200.000 evra po radnom mestu).
Investicija države u Fijat se pravda time da je izvoz povećan za oko 1,3 milijarde evra, međutim, ti isti stručnjaci zanemaruju da je pored izvoza Fijat i najveći uvoznik u Srbiji, sa uvozom oko milijardu evra, odnosno da je neto efekat manji od 200 miliona evra.
I od tih 200 miliona evra, deo predstavlja uvoznu komponentu od strane dobavljača. To i ne čudi, jer se uvoze motor, menjač, elektronika, limarija, odnosno svi ključni delovi, tako da je ukupni efekat mnogo manji nego što ga propagandisti tog posla predstavljaju. Do sada je po svemu sudeći uloženo nešto više od 500 miliona evra samo u gotovom novcu (ne računajući garancije, nepokretnosti i slično).
Što je najgore, ceo projekat je pod velikim znakom pitanja, jer ne postoji nikakva garancija da će Fijat posle kraja ove godine (kada ističe ugovor) nastaviti proizvodnju. Stvari inače deluju više nego depresivno, jer posle rekordne 2011. godine proizvodnja stalno pada. Smanjen je i broj radnika, a plaćena odsustva postaju „redovna" praksa poslodavca u nameri da smanji izdvajanja za zarade radnika.
Vladu Srbije po svemu sudeći čeka neprijatno pogađanje sa Fijatom oko budućnosti fabrike. Nevolja je da, za razliku od 2009. godine, sada postoji ograničenje subvencionisanja prema SSP-u, kao i propisima o državnoj pomoći.
Nova pomoć mora biti opravdana novim investicijama. Za sada, osim glasina, nema informacija da će se nastaviti proizvodnja. Konfuziju dodatno uvećavaju vesti o spajanju Fijata i Renoa, što sigurno znači da kompanija neće u dogledno vreme donositi krupne investicione odluke.
Jasno je ipak sledeće: Fijat u Kragujevcu je potpuni poslovni promašaj, pošto se model veoma loše pokazao na tržištu. Vlada Srbije je svojim besmislenim podilaženjem Fijatu dala ogromna sredstva bez pravih garancija da će to biti trajna investicija.
Zato se valjda u javnosti sada plasira „nada" da će doći Folksvagen.
KABLOVSKA INDUSTRIJA ILI TEKSTILNE FABRIKE XXI VEKA
U subvencionisanim projektima dominira kablovska industrija. Tu spada već čuvena JURA (odakle s vremena na vreme stižu vesti o problemima sa organizovanjem sindikata, mobingom i slično) kao i LEONI, PKC, Delfi i Lir. Karakteristika te grane je da ne zahteva nikakva posebna ulaganja u opremu, jer je u pitanju manuelni ljudski rad nekvalifikovane, pretežno ženske radne snage.
U suštini, cela proizvodnja se svodi na ručno vezivanje snopova električnih žica, pošto iz nekog razloga automatizacija nije moguća. Te fabrike ne zahtevaju skoro nikakvu opremu, odnosno, može se reći da su uporedive sa tekstilnim fabrikama 50-ih godina. Obuka za rad traje dva do tri meseca; od zaposlenih ne zahtevaju nikakva posebna znanja niti veštine.
Pošto za takve fabrike ne treba stručna radna snaga, posledica je i da su zarade radnika u njima najniže moguće, jedva nešto preko minimalne (prilikom ugovaranja subvencije, insistira se da zarada bude 20 odsto veća od minimalne, a u praksi je upravo tolika).
Uz subvenciju od 10.000 evra po radnom mestu, ako se uzme u obzir da je u tim kompanijama neto plata u trenutku odobravanja subvencija bila nešto preko 200 evra mesečno (porezi i doprinosi iznose oko 140-150 evra mesečno po zaposlenom), država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje na osnovu svih poreza i doprinosa na zarade u fabrikama. U najboljem slučaju, država preko poreza i doprinosa može da pokrije ulaganje tek posle pet do šest godina.
Problem sa ulaganjima u kablovsku industriju je i to što kompanije nisu ni na koji način vezane za Srbiju, pa mogu da uz minimalne troškove proizvodnju presele u bilo koju državu u okruženju, koja im nakon isteka pet godina ponudi veću subvenciju. Koliko su te investicije beznačajne za privredni razvoj govori to da država, pored novčanog davanja, obezbeđuje i hale koje investitor uzima u zakup.
Tako da investitor, ako proceni da mu je proizvodnja negde rentabilnija (ili ako dobije neku novu subvenciju drugde), u roku od nekoliko meseci može, uz minimalne troškove, da preseli proizvodnju bilo gde (oprema se sastoji od radnih stolova, koji se prenesu na željeno mesto).
Bogdan Petrović
Nova ekonomija
Top lista srpskih subvencija: Fijat, Rauh, Mišlen, Tigar…
Najveće subvencije po radniku dobio italijanski auto gigant - čak 150.000 evra po čoveku, a zatim austrijski proizvođač sokova - 73.000 evra
Subvencija od 2,2 miliona evra za proširenje kapaciteta fabrike sokova Rauh čime će se zaposliti 30 ljudi, ili oko 73.000 evra po zaposlenom je jedan od najvećih iznosa subvencije po radniku u poslednjih desetak godina, ali je i dalje daleko od apsolutnog rekordera, fabrike automobila Fijat.
Fijat je 2009. godine dobio formalno 10.000 evra po radniku, ali pored toga još i stotine miliona evra pomoći što u gotovini od države, što od lokalne samouprave, pa je na kraju podrška države u novcu izašla na oko 500 miliona evra što je za 3.400 radnika koliko je radilo na vrhuncu proizvodnje iznosilo oko 150.000 evra po čoveku.
Bogdan Petrović, konsultant i specijalni savetnik u Ministarstvu privrede od 2005. do 2007. godine, ističe da se taj iznos subvencija često „maskira“ državnim ulogom od 33 odsto u fabrici.
„Navodi se da je država za taj novac dobila 33 odsto vlasništva, ali mi ni dinara od dividende nismo videli. Kada se ukalkulišu sva davanja države to dostiže pola milijarde evra plus lokalne beneficije, objekti i zemljište“, podseća on.
On ističe da subvencije države, a posebno u tehnologije kao što je proizvodnja kablova nisu opravdane ni po koju cenu.
„Eventualne subvencije se mogu opravdati za ulaganja u devastirana područja, gde nema ljudi i gde je loša bazična infrastruktura, ali subvencije za kablovsku industriju i to u Novom Sadu kao što je dato Liru je skandal“, napominje on.
Iako su nekada u samim počecima privlačenja investitora subvencijama maksimalni iznosi od 10.000 evra bili namenjeni visokim tehnologijama i ulaganjima baš u nerazvijena područja, to se izvitoperilo u ogromna državna davanja i to za primitivne tehnologije.
Nakon Fijata koji je ubedljivo najveća državna subvencija u industriji i Rauha koji, iako novčano relativno mali iznos, ali po zaposlenom odmah iza Fijata, sledi pomoć Mišlenu, odnosno Tigar tajrsu od 30 miliona evra, u okviru investicije od 200 miliona evra, kojom je obećano zapošljavanje najmanje 500 radnika.
To je 60.000 evra po zaposlenom, iako Mišlen inicijalno nije tražio niti dobio nikakve subvencije kada je svojevremeno kupio fabriku auto guma.
Pri vrhu po subvenciji po zaposlenom je i italijanska fabrika Vibac Balcani koja proizvodi lepljive trake i koja je dobila od države refundaciju petine investicije od 60 miliona evra.
Dakle subvencija iznosi 12 miliona evra, a pri tome je grad Jagodina obezbedio zemljište vrednosti 300.000 evra, a refundiran je i deo troškova izgradnje fabrike u iznosu od 1,2 miliona evra.
To znači da je država dala 13,5 miliona evra, a s druge strane osim investicije investitor se obavezao da u narednih 10 godina zaposli 300 ljudi. Celih 45.000 evra po radniku plasira ovu firmu u sam vrh beneficiranih državnih subvencija.
Slično kao i Rauh, i Falke je dobio relativno skromnu sumu 853.497 evra, ali za zapošljavanje samo 24 radnika.
Računica kaže oko 35.500 evra po čoveku.
Nešto manje je dobio pomenuti Lir, ali uz podjednak odnos sopstvenog i državnog ulaganja.
Država je dala subvenciju od 9,6 miliona evra, a kompanija 9,5 miliona za zapošljavanje 2.000 ljudi.
Pored toga grad je izgradio fabriku za četiri milijarde dinara, što je više od 30 miliona evra. Sve zajedno, po čoveku je država platila 22.000 evra za fabriku kablova.
U ovom društvu 9,5 miliona evra za razvojni centar Kontinentala u Novom Sadu ili 19.500 evra po zaposlenom i ne izgleda tako mnogo s obzirom da se radi o daleko sofisticiranijoj tehnologiji od pomenutih fabrika kablova.
Ipak, IT zajednica se pre dve godine podigla protiv ove subvencije, jer na tržištu postoji manjak, a ne višak IT inženjera.
Kineska fabrika Meita je u Bariču napravila dva postrojenja u koja je sve zajedno uložila 150 milona evra, a država je učestvovala sa 35 odsto, odnosno 52,5 miliona evra.
Fabrika je zapošljavala 2.800 ljudi, pa ispada da je svako radno mesto država platila 18.750 evra.
Inače, nekada je uredba za privlačenje investicija imala jedini kriterijum otvaranje radnih mesta, ali je u međuvremenu to prošireno na „realizaciju investicionog projekta“.
Ipak se u svim ugovorima navodi koliko će radnika biti zaposleno i kao jedna od ugovornih obaveza je rok u kome ne sme da se smanji broj zaposlenih.
Petrović ističe da pored opravdanih subvencija država daje novac i za čitav niz neopravdanih projekata gde su direktna konkurencija domaćim fabrikama ili ne donose nikakve tehnologije.
„Proizvodnja kablova je jednostavna proizvodnja, tu nema neke tehnologije, nema pogona, mašina. Jedina dodata vrednost koja se tu pravi je plata tog radnika koja je 20 odsto veća od minimalca. Kada se uračunaju subvencije ispada da je i tu platu dala država u narednih tri, četiri godine. To je takva tehnologija da može sutra da se premesti gde god je jeftinija radna snaga i gde daju veće subvencije. Zanimljivo je što iz nekog razloga to vezivanje kablova ne može da se automatizuje, ali država preuzima veliki rizik davanjem subvencija, jer ako naprave robote koji to mogu da rade, sve će radnike pootpuštati“, napominje Petrović dodajući da se ipak poslednje dve, tri godine popravlja struktura subvencija, pa se manje daje novca za kablove, a više za fabrike sa pogonima koji će ostati ovde.
Jedna od eventualnih pozitivnih strana investicije Rauha u Koceljevi je što će angažovati domaće sirovine, pa je efekat te investicije nešto veći po celu privredu, a i za državu je bolje da se izvoze sokovi, nego sirovo voće gde je najmanja zarada.
Međutim, ekonomista Milan Kovačević podseća da subvencija Rauhu znači nefer konkurenciju našim drugim proizvođačima sokova.
„Nema tu logike, to je samo rasipanje novca“, tvrdi Kovačević pitajući se da li je neko analizirao kada će se državi vratiti tih 2,2 miliona evra.
„Skoro da nisam nijednu subvenciju video koja je opravdana. Dajte studiju na osnovu koje ste odlučili dati novac. Država je agent našeg novca i ako ga troši pogrešno to je krađa. Velika je mana tih subvencija ako se daju u sektorima gde već imamo proizvođače jer ih tako uništavamo. Evo sada u Zrenjaninu Kinezi prave fabriku guma i potpuno će zaustaviti Kruševac i Tigar. Iz kog god ugla da gledate na subvencije to je greška“, smatra Kovačević.
M. Obradović
Danas