Proces regionalnog pomirenja se može posmatrati iz različitih uglova: pravnog, ekonomskog, filozofsko –humanističkog, istorijskog, sociološkog, politikološkog, itd. Svaki aspekt se može ebrazlagati na stranicama i stranicama analiza i izveštaja, raznih dokumenata i programa, deklaracija itd. Pokušaću ovde da samo sa jednog aspekta, pravnog, i to ograničeno pravnog – sa fokusom na doskorašnja procesuiranja za ratne zločine na prostou bivše SFRJ i reakcije političkih elita da napišem nekoliko pasusa o ovoj izuzetno važnoj materiji. Pored pravnog, osvrnuću se veoma kratko i na religijski faktor (pod time ne mislim na hrišćansku crkvu niti islamsku zajednicu u celini, već na pojedine predstavnike ovih religija).
Balkan se kao (geo) politički pojam počeo povezivati sa fragmentacijom država i izbijanja multinacionalnih tenzija, a potom i konflikata u okviru istog političkog entiteta. Iako bi za neke posmatrače ovo mogla biti prva i poslednja slika koju povezuju sa regionom, „Balkan (izacija)“ kao otvorena negativna etiketapostala je aktuelna tokom 1990-ih. To je suštinski povezano sa krvavim raspadom bivše Jugoslavije, koja je postala mesto stravičnih kršenja ljudskih prava, logora i kampanja etničkog čišćenja neviđenih u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. U osnovi pojma „balkanizacije“ leži pretpostavka da su nasilje, etno-verska netrpeljivost i politička krhkost donekle svojstvene karakteristike regiona, a da su realni izgledi za održivi mir mogući samo pažljivo prilagođenim intervencijama glavnih spoljnih političkih moći.
Malo je postkonfliktnih regiona širom sveta koji su dobili toliko međunarodne finansijske i institucionalne podrške u ime izgradnje mira i međuetničkog pomirenja kao teritorija bivše Jugoslavije. Ipak, uprkos masovnoj finansijskoj podršci međunarodne zajednice i nekih hrabrih aktera civilnog društva na lokalnim nivoima koji su radili na promociji međuetničkog pomirenja, u poslednjih dvadeset godina postignuto je vrlo malo. Kako region koji je bio svedok tako stravičnih zločina protiv čovečnosti u stvari može razviti tako snažnu kulturu poricanja? Kako to da čak i sada u 2021. godini vlade širom regiona odaju počast osuđenim ratnim zločincima i daju im glas u političkim stvarima?
Zapravo, upravo su postupci poput masakra u Srebrenici 1995. godine, najvećeg evropskog masakra od Drugog svetskog rata i masakra u Račku na Kosovu 1999. godine (pored mnogih drugih) bile glavni motiv zapadnim silama za vojnu kampanju u regionu. Godinama pre nego što su se dogodile vojne kampanje, jedan od prvih međunarodnih mehanizama za suočavanje sa jugoslovenskom tragedijom bio je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) koji je stvoren već 1993. godine, usred rata u Bosni i Hercegovini. MKSJ je bio tribunal za ratne zločine koji su osnovale UN, osnovan da signalizira da teška kršenja ljudskih prava neće da prođu nekažnjeno, čak i kada države nisu voljne da gone one koji su odgovorni za organizovanje masovnih ubistava, ratnih silovanja i masovnog proterivanja civila.
Gonjenje ratnih zločinaca smatrano je presudnim za posledice jugoslovenskih ratova na mnogim nivoima. Bez oglašavanja ratnih zločinaca odgovornim za svoja dela, kako bi se mogao povratiti izvestan stepen poverenja u pravdu? Bez utvrđivanja i priznavanja činjenica o groznim zločinima počinjenim tokom sukoba, kako bi se naslednice jugoslovenske države ikada mogle pomiriti? Bez pomirenja, kakvi su izgledi za održivi mir u regionu? Čak ni među najvatrenijim zagovornicima pomirenja i izgradnje mira dugo nije bilo sumnje da bi sudski mehanizmi bili samo jedan važan mehanizam za olakšavanje procesa pomirenja na Balkanu. Broj ratnih zločinaca kojima će se suditi i na kraju koji će biti osuđeni bio bi neizbežno mali - ili u svakom slučaju, neuporediv sa veličinom pokolja i razaranja koja su počinjena širom bivše Jugoslavije devedesetih. Ipak je ovo bilo važno mesto za početak rada na razbijanju ciklusa nasilja i kulture nekažnjavanja. Bilo je važno jer domaći sudovi i postojeći hibridni pravosudni mehanizmi širom regiona nisu bili voljni niti sposobni da kazneno gone počinioce.
Između 1993. i 2017. godine, MKSJ je optužio 161 osobu i osudio 90, uključujući Srbe, Hrvate, Bošnjake i kosovske Albance. Od svih ovih strana mogu se čuti optužbe - kako su neki revnosni nacionalisti želeli da verujemo - zbog navodno političke prirode tribunala i inherentne pristrasnosti prema Srbima, odnosno Hrvatima, odnosno Bošnjacima, odnosno Albancima.
Oni koji su se nadali da će činjenice proistekle iz sudskog postupka bilo pred MKSJ-om ili kod domaćih veća za ratne zločine razbiti zidove poricanja, gorko su izdani nedavnim razvojem događaja. Jedan od glavnih razloga je taj što se političke elite gotovo nisu promenile u naslednicama jugoslovenskih država, a teritorijalne pretenzije i dalje postoje. Danas se primećuje da su, sa izuzetkom pokojnika ili onih koji su osuđeni za ratne zločine i koji trenutno izdržavaju kaznu, neke od najuticajnijih političkih ličnosti isti ljudi koji su ratovali tokom 1990-ih. Većina je „rebrendirala“ svoje političke organizacije, naučili su kako da „evropski govore“ i predstavljaju se kao „proevropljani“ i više nisu toliko otvoreno šovinistički u svojoj nacionalističkoj retorici. Ali njihovi postupci pokazuju koliko su se malo promenili: oni su efikasno delegitimisali presude i kredibilitet Tribunala, koristili su svoj politički uticaj da se mešaju u domaća suđenja za ratne zločine, nastavljaju napade na nezavisne medije i posebno žele da optuže aktere civilnog društva i aktiviste za ljudska prava za izdaju ili za petu kolonu koji rade za strane interese kada se bave traženjem istine i kazivanjem istine o onome što se dogodilo tokom ratova.
Održavanje kulture poricanja i održavanje konkurentskih narativa o prošlosti su nešto zajedničko političkim elitama u državama nastalim na jugoslovenskom prostoru: Srbiji, Hrvatskoj i Bosni. Sukobljeni narativi o četiri jugoslovenska rata utvrđuju se javnim izjavama i institucionalnim ceremonijama, kao i kamenom. Od ratova 1990-ih, ove vlade postavile su stotine spomenika u čast civilnim žrtvama i palim vojnicima iz svoje etno-nacionalne grupe. Suprotno tome, postojao je samo jedan mali stakleni spomenik podignut u ime pomirenja - od svih mesta, u glavnom gradu Crne Gore, Podogorici - koji odaje počast civilnim žrtvama koje su izgubile živote tokom svih jugoslovenskih ratova. Neverovatno je što je spomenik nekoliko puta vandalizovan čak i u prvoj godini od njegovog otvaranja.
Poslednjih godina zabeležen je dramatičan razvoj na polju međuetničkog pomirenja - i to na gore. 2018. godine, hrvatski član tročlanog predsjedništva Bosne i Hercegovine, Dragan Cović, dobio je počasni doktorat Univerziteta u Zagrebu. Ima dobro dokumentovanu evidenciju o umešanosti tokom bosanskog rata. U Srbiji vlada nedavno dodeljuje zabrinjavajući javni prostor ratnim zločincima. Kao deo „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu koji sponzoriše država, vlada Srbije uključuje osuđene ratne zločince poput Vinka Pandurevića, Nikole Šainovića i Vladimira Lazarevića. Praksa pozivanja osuđenih ratnih zločinaca na razgovore na političkim skupovima u Srbiji podstakao je multietničke regionalne organizacije građanskog društva, antiratne i iantinacionalističke aktiviste i grupe da organizuju proteste. Na jednom od ovih događaja aktivisti su pretučeni, a prekršajni sud ih Aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava) je na kraju osudio zbog navodnog „narušavanja javnog reda i mira“ .
I na kraju, ali ne najmanje važno, na Kosovu, gde se krajem devedesetih odigrao završni čin jugoslovenske tragedije, uticajne političke ličnosti pokrenule su u kosovskom parlamentu predlog za ukidanje zakona o specijalizovanim komorama i Specijalizovanom tužilaštvu (poznatom kao Specijalno veće, Sud za ratne zločine) krajem decembra 2017. Specijalna komora za Kosovo hibridni je sud koji deluje po kosovskom zakonu, ali sa sedištem u Hagu i osnovana je za presuđivanje optužbi protiv nekih pripadnika „Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)“ zbog navodnih ratnih zločini nad Srbima, Romima i Albancima koji su se smatrali političkim protivnicima između 1998. i 2000. Neočekivani potez ukidanja suda zatekao je glavne međunarodne diplomatske krugove - koji još uvek delimično upravljaju Kosovom - jer je usledio malo pre Božića i bez prethodne javne rasprave. Ovaj pokušaj ukidanja zakona zaustavio se tek nakon što su glavni zapadni saveznici Kosova izvršili pritisak na kosovsko rukovodstvo.
Pored političkih elita, moram se osvrnuti i na religijske vođe među narodima i na njihov uticaj koji je veoma veliki nakon 1990. godine. Odmah ovde želim da se ogradim, da ne govorim o Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj crkvi u celini, kao ni o Islamskoj zajednici kao takvoj, u celini. Ali odsustvo jače osude samih verskih zajednica prema svojim pripadnicima, klericima baca ipak senku i na ovaj aspekt naših društava. Nije bio redak slučaj da se neki predstavnici glavnih religija, verske vođe na svim stranama,aktivno angažuju na održavanju atmosfere 2zamrznutog rata“ i „nepravedne kazne“ prema svom narodu. Eve ovo pogoduje održavanju i bujanju šovinizma među narodima koji su do juče delili jednu državu. Kod delova naroda, sa druge strane, pozivi „klerika ratnika“ su urodili plodom. Ovde ću se osvrnuti na uticaj delova pravoslavne crkve i vernika, s obzirom da sam iz Republike Srbije, mada slični razlozi postoje i kod dela vernika Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj i kod pripadnika islamske veroispovesti u BiH i na Kosovu. Razlog ovome treba tražiti pre svega u sledećem:
1) Elementarna teološka nepismenost kod deklarisanih vernika. – Na ovim prostorima nikada se nije dogodila reformacija vere, u smislu oslobađanja od crkvenog dogmatizma (tačnije prerušenog paganizma) i povratka izvornom hrišćanstvu kao u zapadnim zemljama, ako zanemarimo uticaj klasične prosvetiteljske misli. Frapantno je nepoznavanje i necenjenje vrednosti Biblije među građanima Srbije.
Tako su narodi, što se tiče shvatanja religije generalno ostali na nivou Srednjeg vijeka – sujeverja, kulta mrtvih, paganske idolatrije, praznog mantranja i mrtvog formalizma, što su sve činioci koji dovode do gubljenja zdravog razuma i utvrđivanja u fanatizmu.
2) Poistovećivanje naroda sa etničkim nacionalističkim „pravoslavljem“. – Ovakva „religija“, pored snažno ukorenjene viševekovne tradicije koju ljudi slepo i po svaku cenu brane, dobija na omasovljenju i sili kroz poistovećivanje sa etničkim odnosno nacionalnim identitetom, iako je tako nešto proglašeno kao kriviverje od strane celokupne Pravoslavne crkve, tzv. etnofiletizam. U tom smislu ovakva „religioznost“, koja nije autentično pravolavna je postala neka vrsta klerofašizma, gde se kao najveći tabu vidi upravo njeno zdravorazumsko i kritičko preispitivanje ili napuštanje, dok ona nijedan stvarni greh ne ukorava tako da se tu „pronalaze“ ne samo primitivne mase već i kriminalci, estradne „zvezde“, ostrašćeni nacionalisti, profesionalni političari nacionalisti i sl. Takođe, u ovom sistemu verovanja postoji kruti konzervativizam i nefleksibilnost koji, kod neupućenih, pojačavaju iluziju o pravovjerju.
3) Nedovoljna svest o pogubnosti kleronacionalizma. – Kleronacionalizam kod dobrog dela naroda nije prepoznat i priznat kao destruktivna, primitivna i nasilna ideologija, i pošto nikad nije adekvatno sankcionisan niti priveden moralnoj odgovornosti i svesti o zabludi, samo je pritajen čekao novu priliku za demonstraciju.
4) Nekretnine i finansijska moć. – Srpska pravoslavna crkva je finansijski moćna institucija koja, pored brojnih vrlo vrednih nekretnina i kulturno-istorijskog nasleđa koje prisvaja kao sopstvenu imovinu, ostvaruje ogroman nekontrolisani profit, i kao takva je moćna monopolistička ustanova za sprovođenje raznih projekata, kako onih pozitivnih, tako i negativnih. Naime, nije retka situacija da se upravo razni finansijski poduhvati same SPC brane nacionalnim osećanjima i dužnostima građana prema njoj, odnosno prema kulturi, gde se SPC predstavlja kao isključivi bastion. To je faktički nezavisni sistem u sistemu koji može konkurisati državi. Takođe, nije retka pojava da se određeni velikodostojnici SPC pojavljuju sa prepoznatljivim šovinistima i na raznim skupovima sa jakom nacionalističkom notom, čime samo podupiru sektašenje u okviru pravoslavlja u Srbiji, odnosno čime samo promoviši etnofiletizam.
5) Nagomilano nezadovoljstvo velikog broja siromašnih i zanemarenih slojeva stanovništva. – Gore navedeni faktori našli su se na istoj liniji sa opštim ekonomskim stanjem stanovništva. Naime, visoka nezaposlenost, nesigurnost, siromaštvo i bes prouzrokovan navedenim činiocima su na određeni broj ljudi delovali tako da su svojim frustracijama i egzistencijalnom problemu dali osnovu, oblik i smisao u „borbi za svetinje, za sveto srpstvo, za pravpverje“, a koje ne tako retko dobija i nasilne oblike. O verskoj pismenosti ovih „krstaša“ nema ni govora.
Dve decenije od završetka jugoslovenskih ratova, političke elite su efikasno ograničile prostor za promociju pomirenja na Balkanu na političkom i unutardruštvenom nivou. Naravno, političke elite nisu isključivo odgovorne za zastoj u suočavanju sa teškom prošlošću; Podjednako problematični su i već pomenuti religijski predstavnici, mediji, kao i uticajni intelektualci i umetnici, koji su ili iz oportunizma ili političkog uverenja poslužili kao glasnici svojih vlada. Zajedno čine strašnu političku prepreku na putu procesa regionalnog pomirenja.
Zoran Minić