Nekada je bilo nepisano pravilo američke politike da socijalista nikada ne može da se kvalifikuje za visoku državnu funkciju.
Ali sada je samoprozvani „demokratski socijalista“, američki senator Bernie Sanders, vodeći kandidat za demokratsku predsedničku nominaciju. Da li bi Amerika trebalo da prihvati promenu?
Sandersov zamah odražava žudnju za radikalnim rešenjima ozbiljnih strukturnih ekonomskih problema.
U decenijama nakon Drugog svetskog rata, američka ekonomija je postajala sve produktivnija, a zarade svih radnika - bez obzira na obrazovanje - u proseku su rasle preko 2% godišnje. Ali to danas više nije slučaj.
Tokom poslednje četiri decenije, rast produktivnosti je bio nejasan, privredni rast je usporen, a sve veći udeo u dobitku pripao je vlasnicima kapitala i visoko obrazovanim.
U međuvremenu, plate srednjeg sloja su stagnirale, a stvarne (prilagođene inflaciji) zarade radnika sa srednjoškolskim obrazovanjem ili manjim su zapravo pale.
Samo nekoliko kompanija (i njihovih vlasnika) dominira velikim delom ekonomije. Vrhunskih 0,1% u raspodeli dohotka zauzima više od 11% nacionalnog dohotka, u odnosu na oko 2,5% u 1970-ima.
Ali da li demokratski socijalizam nudi lek za ove boljke? Kao ideologija koja tržišnu ekonomiju smatra suštinski nepravednom, nejednakom i nepopravljivom, njeno rešenje je preseći najvažnije životno područje tog sistema: privatno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima.
Umesto sistema u kojem firme i sva njihova oprema i mašine počivaju u rukama male grupe vlasnika, demokratski socijalisti bi više voleli „ekonomsku demokratiju“, pri čemu bi preduzeća kontrolisali ili njihovi radnici ili administrativna struktura kojom upravlja država.
Demokratski socijalisti suprotstavljaju svoj zamišljeni sistem brendu sovjetskog stila. On se, tvrde oni, može u potpunosti postići demokratskim sredstvima.
Ali najnoviji pokušaji socijalizacije proizvodnje (u Latinskoj Americi) oslanjali su se na antidemokratske aranžmane.
A to ukazuje na još jedan problem trenutne debate u SAD-u: demokratski socijalizam je povezan sa socijaldemokratijom. I, na nesreću, Sanders je doprineo ovoj zabuni.
Socijaldemokratija se odnosi na politički okvir koji se pojavio i primio u Evropi, posebno u nordijskim zemljama, tokom dvadesetog veka.
Takođe, socijaldemokratija je usmerena na upravljanjem viškom tržišne ekonomije, smanjenje nejednakosti i poboljšanje životnog standarda za najugroženije.
Ali dok američki demokratski socijalisti poput Sandersa često navode nordijsku socijaldemokratiju kao svoj model, u stvari postoje duboke i posledične razlike između ta dva sistema. Jednostavno rečeno, evropska socijaldemokratija je sistem za regulisanje tržišne ekonomije, a ne za njeno potiskivanje.
Da biste razumeli kako je socijaldemokratska politika evoluirala, razmotrite Švedsku socijaldemokratsku radničku partiju (SAP), koja se rano distancirala od marksističke ideologije i Komunističke partije.
Jedan od SAP-ovih ranih lidera, Hjalmar Branting, ponudio je platformu koja nije privlačna samo industrijskim radnicima već i srednjoj klasi.
Najvažnije je da se SAP takmičio za vlast demokratskim sredstvima, radeći u okviru sistema da poboljša uslove za većinu Šveđana.
Na prvim izborima nakon početka Velike depresije, lider SAP-a Per Albin Hansson predstavio je stranku kao „dom ljudi“ i ponudio inkluzivni dnevni red.
Glasači su nagradili SAP sa izuzetno visokih 41,7% glasova, omogućavajući mu da formira vladajuću koaliciju sa Agrarnom strankom. Nakon još jedne ogromne pobede na izborima, SAP je 1938. organizovao sastanak predstavnika preduzeća, sindikata, poljoprivrednika i vlade.
Taj skup u odmaralištu Saltsjobaden pokrenuo je eru zadružnih radnih odnosa koji će decenijama definisati švedsku ekonomiju.
Ključni stub švedskog socijaldemokratskog dogovora bilo je centralizovano određivanje plata. Prema modelu Rehn-Meidner (tako nazvan po dvojici savremenih švedskih ekonomista), sindikati i poslovna udruženja pregovarali su o platama u celoj industriji, a država je održavala aktivne politike tržišta rada i socijalne zaštite, istovremeno investirajući u obuku radnika i javno obrazovanje .
Rezultat je bila značajna kompresija zarada: svi radnici koji rade isti posao primali su istu platu, bez obzira na nivo njihovih veština ili profitabilnost njihove firme.
Daleko od toga da socijalizuje proizvodna sredstva, ovaj sistem je podržavao tržišnu ekonomiju, jer je proizvodnim firmama omogućavao da cvetaju, investiraju i šire se na račun svojih manje konkurentnih rivala.
Sa platama postavljenim na nivou industrije, firma koja je povećala svoju produktivnost mogla bi zadržati rezultujuće nagrade (profit).
Nije iznenađujuće što je švedska produktivnost prema ovom sistemu neprekidno rasla, a švedske firme postajale su izuzetno konkurentne na izvoznim tržištima.
Daron Acemoglu ( profesor ekonomije na MIT-u i koautor je zajedno sa Jamesom A. Robinsonom dela: Uži koridor: država, društvo i sudbina slobode.
Prevao: Zoran Minić
Comments