I poglavlje
Nameran sam da govorim o sadanjem stanju u Srbiji. Pre svega, da opredelim moje gledište sa koga ću ocenjivati to stanje.
U svetu vladaju partaje. To je moja izlazna tačka. Narodno suverenstvo, narodna volja — to je sve iluzija. U svakoj suvremenoj državi većina ljudi ne misle svojom glavom, već veruju u mišljenje toga i toga ili, da rečem malo prostije, idu za izvesnim ljudima koji su im vođe i za koje oni misle da ih vode dobru. Ovo nije rečeno tek da se govori, već je to istina osnovana na iskustvu od vekova — na svoj ljudskoj istoriji. Ta istina važi za sve narode i sve forme državne, za republike kao i za monarhije. Kad nastane „blaženo“ vreme da svi ljudi u jednom narodu ili bar većina od njih saznadu zakone ljudskog razvitka uopšte, kad budu kadri da ocene svoje potrebe i da prema njima udese svoje ustanove, onda će tek oni biti kadri da vrše svoju suverensku volju i, razume se, onda će nestati sve bune, sve revolucije, svi prevrati, jednom reci, sve partajske borbe. To blaženo vreme spada među utopije suvremene Evrope. Do tog vremena naša postavka da svetom vladaju partaje van svakog je spora.
„S narodom za narod“, „narod je nepogrešiv“, — to je iluzija koja se je tako ukorenila da je vrlo teško izbiti iz glave i najdubljem, najlogičnijem misliocu. Kad narodno predstavništvo sankcioniše kakav zakon (ja razumem narodno predstavništvo u pravom smislu te reci ili, baš, i ceo narod kao suffrage universel u Francuskoj) obično se misli da se u tom zakonu moraju sadržavati garancije za narodni napredak, jer se veli: „To je učinjeno po narodnoj volji, a narod je nepogrešan“. 1852. god. u Francuskoj dadoše preko 8 miliona ljudi svoje glasove današnjem vladaru njenom i on postade carem. To je bila „narodna volja“. Ali neka se zapitaju one stotine hiljada što izgiboše na Krimu, u Alžiru, u Italiji i Meksiku; neka se zapitaju oni milioni očeva, braće, sestara, udovica i siročadi da li je to njihova volja bila da oni jadnici izginu za „slavu Francuske“; neka se zapita francuska sirotinja koja vuče milijarde dugova što ih donese francuska imperija da li je to njihova volja bila da plaćaju te dugove. Kakav bi bio odgovor? Neka resi sam čitalac. A oni dadoše svoj glas — sankcioniraše sve to: nesvesno. Iz imperije neophodno su isticale one posledice što ih spomenu. Narod ih nije predvideo, pa je dao glas za imperiju. On je pogrešio. Tek posle 20 godina teške patnje narod uvide da je pogrešio što je poverovao izvesnoj partaji i sad ustaje protiv nje. Zaista, nema veće nelogičnosti od ove: svaki je čovek pogrešiv; narod je skup ljudi, dakle: narod je nepogrešiv. To je javna protivnost.
Izričući da sankcija naroda za budi kakav zakon nije ništa drugo već vera naroda u izvesnu partiju da su mnenja te partaje korisna po narod, mi hoćemo samo da kažemo da nikakav zakon ne može biti nad ljudskom kritikom. Prema tome, kad se govori o kakvoj partiji koja je na vladi nije dovoljno samo da se kaže da je ona izabrana „po volji naroda“, pa da je već jedino stoga korisna po narod. Naprotiv, narod je mogao popeti na vladu baš takvu partaju koja vodi narod u propast. Da se to uvidi treba oceniti šta ta partaja razume pod korišću narodnom; kako ona shvaća potrebe narodne i kakvim sredstvima hoće da ih podmiri; jednom reči, kakve ustanove državne ona propoveda narodu i stara se da ih ostvari. Ovo, dakle, nije ništa drugo već da se ocene načela koja je vladajuća partaja napisala na svojoj zastavi.
Stavljajući se na ovo zemljište, tj. govoreći samo o načelima izvesne partaje, mi time ujedno izbegavamo tu neprijatnost da kritikujemo moralna svojstva ličnosti što sastavljaju izvesnu partaju. Izbegavamo da ne udaramo na ličnosti. „Plemenite namere“, patriotske težnje, itd., sve podobne fraze ostavljamo na stranu jer su one same po sebi šuplje. Šta se hoće s patriotskim težnjama, koje su to plemenite namere — to je ono što je glavno, što sastavlja jezgro stvari. Voda na 80-k. i pri izvesnom pritisku vazduha mora da kipi; svako telo koje nije ničim poduprto ili ma kakvom fizičkom preponom zadržano, teži da padne k središtu zemlje. To su zakoni koji se večno povtoravaju u fizičkoj prirodi. Izvesni uzroci vuku za sobom izvesne posledice — to je opšta formula fizičnih zakona. Isti zakon važi i za čoveka i za društvo. Ostavite čoveka bez hleba ili bez vazduha, on mora da crkne, pa ma vi to radili sa najplemenitijim željama da taj čovek živi 100 godina. Ostavite u jednom narodu sve uzroke koji uzrokuju krađe, paljevine, ubistva, itd., i ta će se zločinstva povtoravati svake godine u istom broju i s takvom pravilnošću kao i ma kakve pojave u prirodi.[1] Tako je i s drugim pojavama u društvu. Razume se da sve te pojave imaju svoj izvor u političkim i društvenim ustanovama narodnim. Pa tu ne pomogoše nikakve „patriotske želje“ i „plemenite namere“.
„Prst božji“ (što se često veli da leži na vladajućim ličnostima) vrlo je zgodna fraza da se zapuši šupljina kakvog novinarskog članka, ali u praktici on se ne pokazuje nigde. Nema, niti je ikada bilo kakve dinastije koja je bila kadra da svojim božanstvenim svojstvima sačuva ma i jedno selo od tuče ili poplave, da svojim „duhnovenijem“ ulije u narod nauku, da mu razvije industriju, trgovinu i druge grane narodnog kućenja, da ga drugi, obrazovaniji narodi ne upotrebljavaju za svog amalina. Tako isto, nije nijedan vladalac nikada bio kadar da „prstom božijim“ raspršti svoje i narodne neprijatelje (kao što je Jehova u Starom zavetu razbijao neprijatelje Izrailja), već je za to vazda trebalo narodne krvi i narodnih novaca.
One ustanove koje jamče narodu za njegov umni i materijalni razvitak korisne su po narod. Ona partaja koja radi da te ustanove nađu puta u svest i život narodni, korisna je po narod.
Što važi za svaku partaju uopšte, važi i za vladajuću partaju.
To je gledište realno. Ono nije novo u Evropi, ali je dosta novo u našoj žurnalistici, stoga sam mislio da je bilo nužno prethodno ovo nekoliko reci. Ja znam da će ono naći otpora, ali sam gotov da odgovorim razlogom na svaki napadaj.
Kod nas je uobičajeno da se svaki publicista pozivlje na narodno mišljenje i da time sankcioniše svoja načela, Tako je isto uobičajeno da se nazivlje „neprijatelj naroda“, „neprijatelj narodne slobode“, itd., svaki onaj koji ne smatra kao sveto pismo sve ono što izreče narodno predstavništvo. Ono je, veli se, narod, a „glas naroda to je glas božiji“. Ja sam već izrekao da ovo poslednje nikako ne stoji, ali ne stoji nikako ni ono prvo.
Narodno predstavništvo, to je skup od nekoliko partaja koje se u danom trenutku nalaze u narodu i iz mase koja ne pripada nikakvoj partaji (jer nema svog mišljenja), već se sklanja jednoj ili drugoj „prema okolnostima“. Naposletku, da se ne sporimo o tome dugo, ja ću samo da rečem da ja ne priznajem uopšte da i jedan čovek može zastupati mišljenje drugog čoveka (koji misli, razume se) potpuno. Stoga i svakoj ličnosti mora biti ostavljeno sredstvo da iskaže neposredno svoje mišljenje. To je sredstvo štampa.
Rodio sam se — bez svoje krivice. Krstili su me i zapisali da pripadam izvesnoj veri i odmah s time natovarili na mene red obvezanosti — bez mog odobrenja. Uveli su me u društvo sa izvesnim običajima i zakonima, propisali mi pravila za svaki korak u životu, ne pitajući da li se ja slažem sa tim pravilima. Ako ne priznajem običaje protiv kojih se, može biti, buni moj um i moje osećanje, odmah viču: „Kvari moral, razvraća društvo!“ Ako ustajem protiv zakona koji su, može biti, protivni svim mojim pojmovima o pravu i koji, može biti, oduzimlju mi sva prava ličnosti čoveka, odmah viču: „Buntovnik! Vežite ga! Kaznite ga!“ Mene pritiskuju i dave sa sviju strana, a ja zar da nemam ni toliko prava da rečem: „Ljudi! Ne davite i mene i sebe. Ima mesta za sve nas. Samo daj da se ovako uredimo“. Onda našto mi je i to društvo i taj zakon. To bi bila tavnica za čoveka. To je apsurdum.
U Srbiji je vlada i narod „jedno isto“. Ili, sa moga gledišta, narod poklanja svu veru partaji što je na vladi. U Srbiji nema ni liberalaca ni konzervativaca kao partaje. Nema opozicije (tako bar vele ljudi iz bivše liberalne opozicije kojima se mora verovati), osim nekih „klika“, koje hoće da dostignu neke sebične celji, i nekih „nedonesenih“ liberala, koji teraju opoziciju radi same opozicije. Znači: svaki koji ne priznaje apsolutno da će današnje stanje u Srbiji doneti narodu blagoslova taj je osuđen unapred bez apelate. Ja protestvujem protiv takve presude. Da povtorim svoje razloge:
1. U svakoj zemlji vlada jedna partaja.
2. Ako je ta partaja došla na vladu voljom narodnom, to samo znači da narod ima vere da će ga ta partaja odvesti k celji.
3. Ta vera traje samo dotle dok se narod činjenicama ne uveri o protivnosti. Inače ne bi postojale ni bune ni revolucije.
4. Svi zakoni i sve ustanove što se u danom trenutku smatraju kao spasonosne od relativne [su] vrednosti, dakle, podležu kritici.
5. Da bi bila moguća popravka ustanova (dakle, uslova od kojih zavisi napredak naroda), neophodan je uslov da svaka ličnost ima pravo da reče svoje mišljenje o tim ustanovama.
Dakle: pre no što se izreče ma kakva presuda nad ovom mojom kritikom, treba da se najpre ocene misli koje se u njoj razvijaju: Na stvar!
II поглавље
Пре 10 година чувена Св. андрејска скупштина разви заставу: Обреновићи и слобода. Још није наступило време да се оцене све побуде и сви чиниоци што створише догађаје од 1858. год., стога се и ми нећемо упуштати у такву оцену.
Да бацимо само један поглед на састав народне Св. андрејске скупштине. Један је поглед довољан да нам осветли већи део догађаја што се збише после споменуте скупштине. Не узимљући у рачун незнатан број присталица тадашње владе (који је био по свој прилици врло незнатан, па није смео ни зуба помолити), скупштина се састојала из три главна чиниоца. Већина су били представници јадног измученог народа, који нису припадали нити каквој династичној нити начелној партаји, већина је само представљала муке и патње народа, па стога мрзела на сву тадашњу владу и желела да се стање народа поправи не знајући како је то могуће. Знатну част састављали су личне присталице Обреновића, остаци старог кабадахијског времена, који су нарочито били гоњени или чији су очеви или родбина били гоњени пређашњом владом, па стога мрзели на њу лично, и који су као крајњу цељ и спасење своје и српског народа налазили једино и искључиво у повратку династије Обреновића на српски престо. Напослетку, најмања част или, управо, неколико људи који би се могли на прсте избројати, беху људи од начела. Они не само схватаху патње народа, већ увиђаху и узрок. Самовољна, неодговорна бирократска система владе бијаху окови народни, које они жељаху да разбију. Промена системе беше њихова цељ, а у династији Обреновића они виђаху само средство за цељ, гаранцију слободе. Они управо написаше онај двојни девиз на застави Св. андрејске скупштине. „Народна династија и народна слобода“, рекоше либералци, у томе лежи спасење српства. То исто повторише личне присталице Обреновића, имајући у виду поглавито прву половину девиза, а сматрајући другу као случајно нешто што узгредно иде уз династију. То исто повтори и остала гомила, верујући да јој у тој једној фрази лежи ослобођење од свију мука.
Св. андрејска скупштина донесе заиста закључке који би ујамчили народу слободу и напредак — да су се остварили. Али имаде ли скупштина и српски народ каква год јамства да ће се та начела заиста остварити? Никаква. Либералци беху начинили рачун без крчмара. Они не сазнаваху добро каква је сила бирокрација коју они жељаху да сруше. С друге стране, средство које они хтедоше да употребе против бирокрације — „народна династија“ — беше само за то згодно да још већма утврди власт исте бирокрације. Да се разумемо.
Бирократска партаја имађаше у то време фактичну власт у Србији. Да не наводим много доказа, то показује одмах само Намесништво, које изабра Св. андрејска скупштина за време „међуцарствија“[1] (и ја јако сумњам да би се и могла оборити влада Карађорђевића да то само није ишло у рачун главним представницима тадашње бирокрације, и надам се да ће беспристрасна историја оправдати моју сумњу). Та партаја — која своја начела бесе поцрпела из доктрина назадњачке Европе, која не признаје да је држава друштво организовано за постизање цељи личности, већ која сматра државу као „морално тело“ састављено од владара, полиције, финанције, јурисдикције, жандармерије, шпијунства, итд., итд., тј. од целог апарата којим се „врши власт“ у сувременој деспотској Европи; партаја која дели народ на две класе: ону што управља, која је света и непогрешима и која нема никакве цељи у животу но да трчи по лествицама интрига, подлог понижавања и служења док се не дочепа „највишег места“ где се уживају сва блага; и на другу част, којом се управља, која има само дужности: да плаћа порезе, да сноси кулуке и вуче батине и која мора да сматра као највећу срећу ако јој се дозволи да умре за „свог господара“. Та партаја, по самом свом положају, беше организована као једно цело, она бесе прекрилила сву Србију својом мрежом. Узајамни интерес везивао је за заједничку одбрану против сваког напада на постојеће стање. Осим тога, „вршећи власт“ за толико година, она је имала ауторитета у народу, то јест, народ је био навикнут да је слуша и да је се боји. „Може му се, у власти му је“, „Не може се шут с рогатим“ — говорио је народ на свако насиље, а ова су била тако честа у оно силеџијско време да је народ био већ огуглао да у сваком који носи „црвену випушку“[1] гледа намесника божијег на земљи. Осим тога, у редовима те партаје налазила се сва такозвана интелигенција српска (и оно неколико људи што представљаху либералну партају беху изашли из реда чиновника срећним случајем или даровитошћу своје природе). Разуме се да је сва бирократска партаја морала једнодушно устати против либералних закључака Св. андрејске скупштине или, управо, против људи који беху узрок те се ти закључци донесоше на Светоандрејској скупштини. Јер кад би се остварили закључци Св. андрејске скупштине, тј. кад би народ постао господар себе и свог имања, кад би он могао слободно да претреса шта му треба, а шта не, он би врло брзо дошао до уверења да му не треба цео онај бирократски апарат, па, дакле, и она интелигентна господа што су, може бити, баш тога ради била чак и по Хајделбергу, Паризу, итд., да изуче како ће тим апаратом да зауздавају народ како би га боље јашили. Бирократска, дакле, партаја беше најсилнија у земљи и по своме броју и по својој организацији. У земљама где је примљена монархијска форма управе, оваквој партаји влада је вазда осигурана. Мало је у свету силних личности као што беху нпр., Петар I, Фридрих II или Наполеон I, који су кадри да владају неограничено у пуном смислу те речи. Обично у свакој монархији владају партаје оваквих начела и овакве организације, а владар је само лутка која је остављена да фигурише пред светином и која мора да игра како јој заповеда чиновнички апарат. Дакле, и кад се не би владалац саглашавао са начелима овакве партаје, она код необразованог народа вазда има прилике да га потчини, да га „узме у своје руке“. (Разуме се да такве партаје увек пре или после изазивљу крваве револуције, али на то се оне не осврћу, само кад је јака јавна и тајна полиција и кад је војска верна и глупа.) Али то није никад нужно, јер досада бар није се нашао такав „феникс“ од владара који би одбацио такво силно оруђе за утврђење своје династије.
Либералци, додуше, тврдише једнако да је она влада тврђа којом је народ задовољнији, а да ће народ бити задовољнији што буде слободнији, тј. што су власти земаљске већма одговорне за своја дела; што су судови праведнији, што је администрација простија и јефтинија, итд., једном речи, што народу буде већма остављено да се брине сам о себи, што му је на ширем темељу изведена самоуправа. То је тако. Али либералци не увиђаху само једно (или се бар чињаху да не виде): да „јака влада“ и „утврђена династија“ да су то две сасвим различне ствари и, штавише, често сасвим противне. Истина је што тврде либералци да је она влада на тврђем темељу (тј. нема се бојати ни буна ни револуција) која је над слободнијим народима. Али што је народ слободнији, тј. што су му већма ујамчени услови за умни и материјални развитак, он све већма постаје свеснији и независнији, он све више одбацује ненужне туторе и почиње да врши сам своје послове, па, напослетку, долази време кад му је сувишан и онај највиши и најскупљи тутор и он га лепо скида с врата. Тај закључак нису хтели либералци да изведу. Могуће је да је њима било свеједно да ли ће син или унук Обреновић носити „круну Душанову“ или не, али то, на жалост, није било свеједно „народној династији“. Као год што је у слободном народу влада, осигурана од буна и преврата, тако је у неслободном изложена буни, превратима и самом убиству, али све се то догађа само у горњим слојевима. Принцип монархијски остаје недирнут, јер народ остаје вечно глуп, вечно „непунолетан“, вечно под туторством. Свака страница у историји европских династија сведочи ове наше реци. Само да споменем онолика и онако ужасна злочинства што се вршаху у руској владајућој династији, све са помоћу „виших слојева“, но при свем том руска династија остаде и до данас. То је узрок што су династије вазда волеле да се изложе свима ударцима што их вуче за собом апсолутна, неодговорна влада него да се изложе слободној критици слободног народа. То је узрок што владајућа династија у Србији виде одмах да су њој либералци врло опасни савезници; а, међутим, на другој страни беше силна организована партаја, па још одозго партаја којој беше на застави да народ треба вечно да остане под туторством. Савез би закључен.
Од тог доба положај либералне партаје постаде чудноват са њеном девизом: Обреновићи и слобода, а њена сва борба против „Мариновић-Гарашанског“ и „Христић-Цукићевог“ министарства илузорна. Није ми намера да пратим критички ту борбу, само ћу да споменем једну карактерну црту у тој борби. До последњег времена владе покојнога кнеза Михаила либерална партаја, ударајући на београдску владу и у најжешћој ватри називљући је „џелатском“, стараше се да отме од ње кнеза Михаила, па и сама омладина у два маха чињаше му „темене“ не би ли се ваљда смиловао да дарује српском народу слободу.
За 8 година владе кнеза Михаила владао је у Србији модерни европски бирократизам помешан са ћефовима из старог кабадахијског времена. „Закон је највиша воља у Србији“ — та је фраза исказана одмах у почетку владе као начело унутарње политике владине. Али и ова фраза, као и све фразе, нема сама по себи никаква смисла. Смисао подобним фразама дају тек сами закони и саме установе у којима се огледају та начела. Закони које издаде одмах Преображенска скупштина прогласише да је у Србији закон оно што кнез хоће. Закони: о скупштини, о општини, о чиновницима и др. познати су, и о њима су доста говорили либерални српски листови, па стога није нужно да се о њима оделито говори. Општа је црта свију тих закона да се у њима одриче суверенство народа. Система која је притискивала народ за сво време владе Карађорђевића не само да се није ни у длаку променила, но се је још извела доследније, научније. Све власти и сва штампа били су управљени на то да у народу утврде појам о правом монархизму, да [је] тј. монарх личност на којој лежи „прст божији“ (који је оковао за толико векова народе европске и против кога данас устаје у Европи све што уме да мисли). Први српски владари у почетку овога века беху изишли из редова народа. Разуме се да је народ гледао на њих право као на људе који су њима равни и којима је само поверена највиша власт стога што се ти људи сматраху као најспособнији. То је природно гледиште сваког демократског народа у коме нема наследне аристокрације и коме се није никад проповедао европски мистицизам о божанственим својствима владара. Да десетогодишња периода од Св. андрејске скуптшине није ништа учинила но само то што је у народу дубоко укоренила сујеверије монархизма и ово би једно било довољно да се та периода осуди као несрећа за српски народ, јер је она уназадила умни развитак народа, бацила га назад за читаво по века.
Али то није ни јед(и)но зло што га народу донесе систематично изведена бирократска система. Општи је закон у историји човечанског развитка да сав развитак народа у свима гранама зависи поглавито од његовог умног развитка. Тај се закон потпуно примењује и на развитак српског народа. Нека се баци само један поглед на економни развитак народа у Србији, па ће се одмах видети какве је ужасне последице донео бирократски систем. Скоро од 30 година овамо сва најбоља снага српског народа иде у чиновнике, тј. у класу непроизводну; према томе беху удешене све школе, и средње и више; и за чиновнике се слао скоро искључиво цвет српске омладине у стране земље да отуда поцрпе знања како ће још боље унапређивати — „чиновничку струку“. Чиновничко место било је једино где је човеку скоро без муке било осигурано издржавање, поштовање, а, што је најглавније, господство и власт. Природно је сасвим да је сваки, ма из ког сталежа био, хитао у чиновнике само ако је осећао иоле какве способности. Све гране производне у српском народу остадоше на истом степену на коме су биле у почетку овог века. Сви путници који су упознати са начином производње у Србији и у турским провинцијама Македонији, Румелији и Бугарској веле да су земљорадња уопште и све гране народне индустрије на много вишем степену развијене у поменутим подјармљеним турским провинцијама но у „слободној“ Србији. Ко год познаје јадно стање српског сељака неће се нимало зачудити томе. Кад се још уз то дода да је чиновничка класа по самом свом положају морала примити начин живљења са Запада, са више угодности и више трошка, да се је у вишим класама чиновничким, које већином ништа не раде, морао развити луксуз, да је после тај начин живљења морао захватити и друге сталеже који су били у непосредном додиру са чиновницима и да [су] се, на тај начин, у знатном делу српског народа морале створити потребе које превазилазе снагу народног произвођења, — онда се тек види последица система управе у Србији.
Писац Србенде и готована нацртао је истинито одношаје производа и трошача у Србији,[1] (али подаци који би имали сталног научног темеља — статистичке цифре — још су мало познати. Међутим, и оно мало довољно је да се ужасне сваки „прави пријатељ слободе и напретка народа“ од „напредовања“ српског народа откако се је почео да „цивилизира“. По рачунима државног статистика В. Јакшића, од 1843. до 1863, дакле за 20 година, од 100 српских породица 20 остало је без имања. Мада ти статистички подаци нису поуздани, опет је ово осиромашавање народа тако нагло да, ма какву погрешку претпоставили у цифрама, њихов се значај не умањава. Уосталом, и без статистичних цифара, који је иоле лично познат са материјалним стањем српског народа вероваће да те цифре нису претеране. Материјална сиротиња морала је са собом повући морални пад народа. Српски народ, који је показао онакву енергију у почетку овог века у својој борби за ослобођење, у данашње време постао је „тело без душе“. Потпуна апатија за све што непосредно не засеца у добијање „насушног хлеба“ — то је карактеристика данашњег народа у Србији. Само да споменем тај један факт: да код толиких устанака за ослобођење што се збише у последње време на Балканском Полуострву: народ српски и Кнежевина остаде непомичан као да се то њега ништа не тиче. Бирократска система успела је да угуши у њему сваку личну иницијативу. Нека се сравни с овим лична енергија и предузимљивост грчког, влашког и самог бугарског народа за своје ослобођење, па да се увиди како су дубоко пали потомци Карађорђа и Милоша. У Србији је све остављено власти. Само одушевљење народа остављено је да се фабрицира „књажевским указом“ за 24 сата кад буде његова воља.
Има неких публициста који правдају бирократски систем владе као да је он нуждан због политичног положаја Србије: „Јака влада, веле они, нужна је да би снага српског народа била свагда усредсређена да би се могла сваког тренутка употребити кад дође ‚згодан тренутак'!“ и као последицу јаке владе они наводе то што је Србија за последњих 10 година јако скочила у својој политичној важности и што је добила градове. Пре свега, ја сам казао да „јака влада“ и „утврђена династија“ није једно исто. Србија је имала ово последње, а не оно прво. То, напослетку, доказује и топчидерска катастрофа.[1] „Јака влада“, као што је разумеју исте публицисте, тј. влада која у сваком тренутку може располагати народном крвљу и народним новцем на народну корист, не само да не мора бити утврђена на бирократској системи, већ може постојати при свакој форми државној. Ниједна влада у Европи није никад показала онакву снагу нити ће је икада показати као што је влада Сев. Американског Савеза у борби за слободу црнаца, јер је ту владу састављао цео слободни народ. Што се тиче политичног положаја, он није никакво мерило за унутарње благостање народа. Француска ваљада није никад играла такву сјајну политичну улогу као што је за последњих 20 година, а, међутим, стање француског народа ваљада никада није било горе. Напослетку, има ли веће бесмислице но говорити да би српски народ изгубио од своје политичне важности кад би он, на прилику, био 100 пута слободнији, 100 пута развијенији, 100 пута богатији или, једном реци, 100 пута снажнији? Сваки који није луд увидеће да он не само не би ништа изгубио од своје политичне важности, већ напротив, по простој математичној сразмерици, он би је имао 100 пута више. Тада би, дабогме, било 100 пута лакше да добије градове „без боја“ и да се сасвим ослободи.
Застава: Обреновићи и слобода подера се на двоје. Обреновићи се утврдише на престолу утврдивши бирократску систему владе, а слобода се српског народа сахрани још дубље но што је била пређе. Како је народ мрзео на ту систему видело се сваком приликом, а нарочито на „Великој топчидерској скупштини“ после катастрофе од 29. маја, у оној љутој мржњи коју народ исказа на Н. Христића (министра унутрашњих дела за сво време владе кнеза Михаила). Обично се сматра да је то лична мржња на поменутог господина. Али такво схватање показује крајњу кратковидост. Г. Христић није ништа учинио лично српском народу. Све што је радио, радио је као министар унутрашњих дела по законима земаљским и преко својих званичних органа. Ако је г. Христић учинио какво насиље преко закона, још није доцкан: он се може тужити редовном суду, и он ће бити зацело осуђен. Зашто то не ураде они који све зло пређашње владе виде само у неколико личности? Није ми намера да браним г. Христића, већ хоћу само да кажем да то није била његова личност на коју је народ нападао. Народ само није умео да разликује језгро од форме. У г. Христићу је народ оличавао бирократску систему од које је трпео и на коју је мрзио. Ово наше мишљење још јаче сведочи једна појава у поменутој скупштини. Међу „народним жељама“ што их народ изјави намесницима, либерали, што „штилизоваху“ исте жеље, уметнуше жељу да на народну скупштину долазе и чиновници. Кад се те стилизоване жеље читаху у скупштини, па се прочита жеља о чиновницима, у скупштини се подиже таква бура да либерални известитељ и стилизатор мораде да измакне из скупштине, и та жеља би избрисана. Чиновници беху тако изгубили кредит код народа да оно мало либерала што изиђоше из редова чиновника не могоше да загладе ни најмање грехе бирокрације.
Ми смо укратко нацртали стање народа што га створи бирократска система. Да то стање беше рђаво, то изрече народ јавно, и то признаде нова влада обећавши свечано да ће она употребити све да заједно с народом поправи то стање. Ја рекох одмах у почетку да ја остављам на страну све „племените намере“ и „патриотске тежње“ што се приписиваху новој влади. За нашу цељ то би било сасвим сувишно. Ми рекосмо да ћемо говорити само о начелима партаје која је на влади, а то се може потпуно оценити по појавима што се виде. То је, у исто време, довољно да се разуме шта има народ да очекује од те партаје. Убеђења те партаје потпуно су изречена у новом уставу, јер је устав народна скупштина усвојила скоро без измене онако како га је влада предложила.
III poglavlje
Pre no što počnem da govorim o ustavu, da primetim još nešto. Kritikujući — ustav ja ću ga ocenjivati jedino prema narodnim potrebama. A kao što se videlo iz mog dosadanjeg govora, ja kao prvu potrebu u Srbiji smatram uništenje birokratske sisteme. „Narodni temelj“ ja ne razumem šta je. Ukoliko sam ja čitao pisce koji upotrebljuju tu izreku, to je istovetno što i „narodni duh“. Ovo poslednje razumem i, po mom mišljenju, praviti reforme „u duhu naroda“ to je besmislica. Pod „duhom narodnim“ razume se: njegova ubeđenja, običaji, ustanove, itd., ali glavno je njegova ubeđenja, jer od njih poglavito zavise „običaji i ustanove i ceo porodični i društveni sklop“. Razume se da u svemu tome ima i dobrih i rđavih strana. „Namesnik knež. dostojanstva“ g. Ristić, preporučujući u Nikoljskom odboru Savet, reče da je ta ustanova „u duhu“ srpskog naroda jer postoji od toliko godina.
Ali po mom mišljenju tako su isto u duhu srpskog naroda: batine, kvrge, topuzi, itd., i to još više no Savet, jer je to starije od Saveta. To je nasledstvo ostalo od Turaka. Pa tako isto kao i Savet, u duhu je srpskog naroda (razume se, u Kneževini) i sva birokratska sistema, jer se evo skoro 2 pojasa vaspitahu u toj sistemi, i prost narod valjada ne ume ni da zamisli da može biti druga forma vlade. Ja bih mogao da navedem sijaset glupih i naopačkih uverenja i rđavih strana u porodičnom i društvenom životu i iz mog ličnog iskustva i iz iskustva celog srpskog naroda — iz „narodnih pesama“, ama to bi se oteglo suviše dugo (većina naših pisaca, pišući o narodnim umotvorinama, nalažahu tamo samo svetle strane. Sigurno omahnuti predrasudom da je narod nepogrešiv; u narodnim pesmama iskazan je život narodni, i kao god što u životu ima i dobre i rđave strane, tako je i pesmama iskazano, pa je stoga važno znati i jednu i drugu stranu; no ja se nadam da ću imati prilike da o tome rečem više drugi put). Dakle, kad se prave reforme, to je baš stoga da se uništi ono u „narodnom duhu“ što je rđavo, a da se ostavi ono što je dobro kako bi se snažnije i brže razvijalo. To isto hoće se reformama, da se stvore novi uslovi za razvitak učeći, na priliku, narod drugim pojmovima što ih je nauka izradila i koji pojmovi može biti protivreče svim dosadašnjim narodnim pojmovima. Temelj je, dakle, svakoj reformi nauka, to jest nešto što je svojina celog čovečanstva, i potrebe narodne opredeljavaju ukoliko će se primeniti načela nauke. S ovog ćemo gledišta, dakle, da ocenimo „ustav“ što ga dade nova vlada Srbiji.
Mi ćemo beležiti samo one tačke u ustavu koje su karakterne.
U prvom odelu, gde se govori O državnoj oblasti, knjazu, nasledstvu prestola i Namesništvu kneževskog dostojanstva, veli se u tački četvrtoj:
Knjaz vrši zakonodavnu vlast s narodnom skupštinom.
A odmah zatim u tačci petoj:
Knjaz potvrđuje i proglašuje zakone. Nikakav zakon ne može važiti dokle ga knjaz ne proglasi.
Poslanik požarevački Aleks. Nikolajević pitaše još u skupštini: „Šta će biti ako knez ne bi koji zakon hteo potpisati?“ To isto pitaše i poslanik smederevski Mihailo Stajkovac. Ministar unutrašnjih dela, mesto odgovora na ovo upravo životno pitanje, da li je narod suveren ili ne, dade g. Stajkovcu i celoj skupštini neku lekciju o ustavnoj monarhiji, koja nam se upravo čini smešna (da ne rečemo sto gore), a kao suštinu svog razloga reče: „Naređenjima u ovim člancima izriče se to da su knez i narod nerazdvojna celost (?), koja u predmetima zakonodavstva ima samo jednu volju (?!)“. Drugim rečima: srpski narod podvezao je „s bogom kontrakt“ da će on i „knez biti uvek jedna duša u dva tela“. Prema tome, ne bi li bolje bilo da narodne skupštine i nema kad narod i knez moraju imati jednu volju, da se bar ne troše pare narodne uzalud? To je pitanje koje se samo nameće pri ovakvom razlaganju.
Cela narodna skupština, osim pomenuta dva poslanika, nije mogla da uvidi kako je jalov razlog g. ministra i usvoji te dve tačke jednoglasno. Na sreću, sam ustav daje nam dokaza da i sama vlada ne drži da će među knezom i narodom postojati veći to takva blagoslovena sloga kao što reče g. ministar.
Čl. 61 veli:
Ako skupština prima kakav projekt, ali sa dopunama i izmenama, a vlada ovo ne usvoji...
Čl. 62:
Kad skupština kakav projekt zakona sasvim odbaci...
Ali najvažniji je član 65:
Vlada će svagda osnove i predloge koje bi joj skupština po članu 63. učinila svestrano ispitati i oceniti i, ukoliko god je bez štete za državne potrebe mogućno, uvažiti. No ako vlada te predloge ne uzmogne primiti, a skupština, po datom joj o tome objašnjenju, opet ne odobri zahtevane sume, kao i ako bi skupština pre nego što je budžet rešen raspuštena bila, onda važi postojeći budžet i za iduću godinu... Da postojeći budžet može i za iduću godinu važiti izdaje knez sa protivpotpisom sviju ministara naredbu koja se ima s pozivom na ovaj član ustava obnarodovati i među zakone staviti.
Više nije nužno pa da se razume šta znači to da narod i knez moraju imati jednu volju. Da primetim još da po čl. 58. skupština ima pravo da predlaže samo:
Da se kakav zakon izda ili postojeći izmeni, dopuni ili protumači, [a svi] formalni projekti proizlaze samo od knjaza.
Po ovome, dakle, skupština ima pravo samo da predlaže, i to beskonačno malo, pa i to što predloži, ako knez ne pristane, ne važi. Međutim, u skupštini pravo predlaganja ima samo vlada, a skupština, ako i ne usvoji nešto i, štaviše, ako dva puta odbaci, kao što je to u najvažnijem pitanju državnom — o budžetu, onda po § 65. to važi kao zakon. U pomenutom čl., doduše, samo se veli da ostaje isti budžet i za iduću godinu, ali odmah ispod njega veli se u čl. 66:
No ako se zemlja nalazi u takvim okolnostima da nije mogućno vanredno sazvati skupštinu, knjaz može, na predlog Ministarskog saveta, a po dogovoru sa Državnim savetom, rešiti da se učini zajam, koji ne sme prevazići sumu od dve stotine hiljada dukata.
Koji zna imovno stanje Srbije znaće da je ova suma za Srbiju ogromna. Nigde se u ustavu ne govori kakve su te prilike „vanredne“, da se ne može sazvati skupština i, prema tome, zajam se može činiti svagda kad to vladi bude potrebno. Da će pak Državni savet na to uvek pristati jamči čl. 91. koji veli:
Članove Državnog saveta postavlja knjaz.
O budžetu izrikom se uzakonjava bezakonje, tj. vlada raspolaže imanjem građana bez njihovog odobrenja. Ali i za sve druge zakone vlada ima „zakonitih“ sredstava da iznudi od skupštine odobrenje svojih predloga.
Čl. 77. veli:
Knjaz može sazvanu skupštinu na neko vreme da odloži, samo će se pri odlaganju opredeliti vreme na koje se odlaže, i to vreme može biti najduže šest meseci.
Dalje veli čl. 78:
Knjaz može skupštinu i da raspusti [a „jedna volja?“] pa da naredi drugi izbor poslanika narodnih. Drugi izbor poslanika mora biti naređen najdalje u tečaju četiri meseca, a druga skupština mora biti sazvana najdalje u tečaju šest meseci od dana kad je prethodeća raspuštena.
Sad dolazi čl. 79, koji uništava oba prva, pa postavlja prosto:
Bez knjaževog poziva poslanici ne mogu se skupiti u sednice skupštinske niti mogu skupljeni ostati i što raditi pošto su sednice zaključene, odložene ili skupština raspuštena.
Ovde se, dakle, ne opredeljava nikakav rok: već prosto: dokle knez ne ushte skupština se ne može skupiti, pa ma to trajalo do „strašnog suda“. A narod dotle nek živi bez zakona ili po zakonima što postoje, mada je narod jednom izrekao da ne može više pod njima da živi (jer ja inače ne znam zašto bi se imala raspuštati skupština osim to što će da izmeni kakav zakon).
Prema tome, šta znače reči g. ministra unutrašnjih dela: „Naš projekt osniva se na dogovoru i ubeđivanju, na poverenju i slozi, a ne na nadmoćnosti i sili makoje strane“. Evo šta znače. Priča se: jednom u staroj vizantijskoj imperiji skupiše se bogoslovi da većaju o nekom dogmatu iz hrišćanske religije; prepirahu se dugo, ali ne mogoše nikako da se slože pa da reše to pitanje; caru se dosadi, pa lepo zatvori sve što većahu u jednu sobu i reče im: „Nećete jesti ništa dok se god ne složite“; razume se da se na takav argumenat carev bogoslovi moradoše da slože. U našem slučaju prepiru se (ili, kao što g. ministar hoće, „dogovaraju se“) knez i narod, ali se ne zatvaraju da gladuju oba dok se ne slože, već se zatvara samo narod, tj. ostavlja se bez zakona ili sa rđavim zakonima donde dok se „ne ubedi“. U šta? Da je bezakonje zakon ili da je rđav zakon dobar. Čudnovato! Ali glad je vrlo silan argumenat, a narod će bar imati utehu da sve biva po njegovom odobrenju. Da li će se ovo desiti kadgod i u stvari, ja ne znam. Ja samo iznosim šta se može desiti po „ustavu“ — „zakonito“. Hoću da obeležim načelo suverenosti i prava naroda i kneza kako su utvrđena u osnovnom zakonu.
Iz ovog što smo dosada naveli iz ustava mislimo da se je svaki mogao uveriti da je istina ono što je rekao narodni poslanik Aleks. Nikolajević: „Narod nema potpune zakonodavne vlasti, već ima samo učešće savetovanja i pregledanja. Ničega tu boljeg nema no što je i dosada bilo, a to je osuđeno i vladom i narodom.“ Ono što se veli u čl. 55: „Nikakav zakon ne može biti bez pristanka Narodne skupštine izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen...“ to je šuplja fraza, jer vlada po „ustavu“ ima putova da obiđe potvrdu Narodne skupštine ili da joj iznudi tu potvrdu odlažući je i raspuštajući. Da ne dodajemo još uz to da vlada u svakoj skupštini ima 1/3 članova svojih, koje ona postavlja, i što su ti članovi najsnažniji stoga što su to ljudi „inteligentni“, koji će umeti da brane vladine predloge, a međutim je masa narodnih poslanika većinom „bezglasna“. Osim toga, vlada preko svojih ministara i poverenika raspoređuje se i u skupštini i čak u „odborima“ kao u svojoj kući. Po čl. 69:
Ministri imaju pristupa u sednice skupštine; oni mogu u pretresanju svakog predmeta učestvovati, biće saslušani kad god bi zahtevali imaju pravo da o stvari još jednom govore pošto se pretres o njoj svrši.
A po čl. 81:
„Odbori moraju, pre nego što dadu svoje mišljenje skupštini, saslušati vladinog poverenika“.
Mislimo da je dovoljno jasno da se vidi da je skupština — nula, kao što je i dosad bila.
O Državnom savetu mislim da nije nužno da se govori. To je, kao što ga je još pre skupštine nazvao neki brat u Zastavi, „drugo izdanje vlade.“ Što se tamo u njemu meću neki „odobrava“, to je upravo smešno. Ako ko neće da odobri, knez će ga lepo „u penziju“. A na mesto njegovo „čeka“ drugi, koji će sve odobriti.
Posle odnošaja između kneza i narodnog predstavništva tako je isto važno da se znadu prava i dužnosti građana uopšte. Da vidimo, dakle, šta veli ustav o njima.
Pre svega da primetimo da ovaj odeo više liči na vladinu naredbu no na ustav. U ustavu treba da se izreku osnovna načela prema kojima se moraju izdavati zakoni, a ovde se pri opredeljavanju najvažnijih prava građanskih pozivlje na zakone koji postoje ili koji će se izdati; npr. čl. 25:
Sloboda ličnosti i pravo sopstvenosti ujemčavaju se i ne podleže nikakvom drugom ograničenju osim onome koje zakon propisuje.
A po današnjim zakonima svaki se Srbin može zatvoriti, na priliku, na osnovu jedinog podozrenja. U kakvim slučajevima može se oduzeti ličnosti sloboda i sopstvenost, dva osnovna prava današnjeg društva, to bi trebalo ustav da izreče opredeljeno, da se zna načelo koje se ne sme gaziti.
Tako je čl. 27:
Niko ne može biti zatvoren osim u slučajevima i po propisima zakonom opredeljenima.
Prosta šuplja fraza.
Tako je isto i čl. 28. gde se veli:
Obitalište Srbina je nepovredno. Protiv volje domaćinove niko ne sme u isto ući ni istraživanje po njemu činiti osim u slučajevima zakonom opredeljenim i načinom kako propisuje.
Po srpskom zakonu svaki sa „crvenom vipuškom“ ima pravo da uđe u kuću domaćinovu i da čini istragu kako nađe za dobro.
Takvim tonom policajske naredbe govore i članovi 22, 24, 26, 30. i 32. Da se zaustavimo kod poslednjeg. On veli:
Svaki Srbin ima pravo da kaže svoju misao rečma, pismeno, sredstvom pečatnje ili u vidu likova, saobražavajući se u tome propisima zakona. O pečatnji izdaće se naročiti zakon.
Po srpskom, dakle, ustavu Srbiji se ne jamči sloboda pečatnje, jer izdati „zakon o štampi“ i ujamčiti slobodnu štampu, to su dve sasvim različite stvari. Zakonom se baš može uništiti svaka sloboda iskazivanja misli. Kako to biva, to bi mogao navesti stotinu primera iz evropskih država koje imaju po imenu slobodu štampe, ali ja ću da navedem kao uzor dosetljivosti onaj način što ga je Vidovdan predložio u svojim člancima Naša prošlost i budućnost; to je ovako: sve novine i knjige pečataju se bez cenzure, ali vlada može, ako nađe za nužno, da ih uzapti pre no što su se rasturile u publiku i da pisca ili urednika pod sud stavi. Ako se, dakle, pisac gubi (tu moram da primetim da pisci nemaju ni toliko prava koliko najgore ubice i palikuće, pa im ne sudi porota), što nema sumnje, jer sudija zavisi od milosti ministra, onda pisac vuče dvojnu kaštigu: prvu po kesi što, je već pečatao knjigu ili novine, a drugu što sud dosudi, i to sve za misli koje se nisu čitale u publici. Neka sve izda vlada takav ili podoban zakon o štampi, pa neka ukine koliko joj drago cenzuru, u Srbiji neće biti slobodne štampe. Ovo beležimo samo kao fakt, a sad da idemo dalje. Čl. 23. veli:
Svi su Srbi ravni zakonom.
I to je jedna šuplja fraza koja nema nikakva značenja, jer da ne spominjemo o tome da činovnici i pravozastupnici nemaju prava da budu izabrani za narodne predstavnike, odmah u istom odelu veli se u čl. 37:
Članovi 27, 28. i 32. ustava odnose se i na vojnike samo utoliko ukoliko ne bi bili protivni vojenim zakonima i disciplinarnim propisima (!). Opredeljenja o vojenoj disciplini izdaju se uredbom knjaževskom.
Jedan znatan deo naroda stoji, dakle, van ustava i kneževa naredba starija je no ustav!!! Dalje, čl. 105. veli:
Svaki činovnik odgovara za svoja zvanična dela. No sudija ne može se dati sudu dok ne odobri Kasacioni sud.
A u članku 110:
Sudovi ne mogu upravne činovnike za njihova zvanična dela uzimati na odgovor i suditi im dok nadležna vlast ne dozvoli.
U apsolutnoj monarhiji Rusiji, gde nema nikakva ustava, već je car vlast „po milosti božjoj“, svaki može činovnika koji učini zloupotrebu svoje zvanične dužnosti povuče na sud „mirovome sudiji“, a u ustavnoj Srbiji to se ne može. Eto kako su svi Srbi ravni pred zakonom!
Da dodamo još ovde da se među pravima građana ništa ne spominje o ukidanju esnafa i slobodi rada, kao što je to predlagao poslanik smederevski M. Stajkovac, a tako isto ništa se ne govori o pravu udruživanja za proizvodne i naučne celji, a tako isto o javnim zborovima.
Mi bi, može biti, još govorili o ovim tačkama koje sastavljaju ponajvažniji deo ustava, i sumnjali bi da li je baš istina da srpski građanin ima tako malo prava, mislili bi da će to sve naknaditi novi zakoni koji će tek doći, ali, na nesreću, stoji čl. 38, koji nam rasteruje svaku sumnju i koji nam pokazuje jasno kao sunce kakva su načela rukovodila one koji su pisali ovaj ustav. Isti članak glasi:
U slučaju preke opasnosti za javnu sigurnost može vlada na neko vreme obustaviti: opredeljenja člana 27. odnosno lične slobode, člana 28. odnosno nepovrednosti obitališta, člana 32. odnosno slobode govora i pečatnje, člana 111. odnosno nadležnosti suda.
Ne govoreći o tome da li se uopšte radi kakve preke opasnosti moraju ukidati nabrojana prava građana, mi pitamo: kakvi događaji mogu izazvati u zemlji „opasnost za javnu sigurnost“? Ima samo jedna: buna u jednom delu zemlje (jer ako je buna u celoj zemlji, onda nema kad da se primeni gornji članak). To bi trebalo da se kaže izrikom u ustavu. Kad se to ne veli izrikom, onda taj članak znači: svaki put kad javno mišljenje, zakonitim putem i u ovim tesnim granicama što ih ostavlja današnji ustav, pođe nasuprot vladinom pravcu i počne ga osuđivati i raditi da ga izmeni ili obori, vlada ima pravo da ukine sva prava građana i da uzme vladu diktatora. To znači: vladi se „zakonom“ odobrava nasilje, građanima se „ustavom“ oduzimlju njihova najsvetija prava.
Imamo još da primetimo i to da birokratska sistema ostaje sva nedirnuta; još se ovim ustavom jače utvrđuje, počem se činovnici stavljaju van naroda i nad narodom. Oni ne dolaze u skupštinu po izboru, ali se zato od njih postavlja 1/3 sviju narodnih predstavnika. A ko ih postavlja? Oni sami. Ja rekoh još ranije da je u monarhiji, osim vrlo malo izuzetnih slučajeva, monarh samo mrtva figura, a faktična je vlast organizovana partaja koja drži monarhiju. Takva je partaja u Srbiji birokracija. Oni isti načelnici, kapetani, sudije, itd., protiv kojih narod viče i za koje se boji da mu ne dođu na skupštinu, oni isti postaju velike sudije, savetnici i ministri, dižući jedan drugog po redu koji su oni sami propisali. Isti, dakle, činovnici šalju jedan drugog u skupštinu, oni isti rešavaju da li može koji od njih doći pod sud (može biti baš za delo koje je učinjeno za ljubav ili po zapovesti koga od onih koji treba da izreku presudu), oni se tuže i oni se sami sude. Ali spram naroda oni su jedno celo jer ih veže uzajamni interes.
U zemljama gde izbor činovnika zavisi od narodne volje, oni moraju da su pošteni i sposobni, prosto po zakonu konkurencije, jer je poštenje espap koji se traži. Naprotiv, u zemljama gde toga nije to nije nužno; od njih se ište da su samo verne sluge, poštenje i sposobnost — to su uzgredne stvari. Ali to je samo jedna strana razlike između birokratske i izborne sisteme. Da ne bi dugo otezao razlaganjem razlike između jedne i druge sisteme, da navedem primer za građanske sudove, i to ne iz kakve republike, već opet iz apsolutne Rusije. „Mirovi sudija“ ruski, izabran je narodnom (opštinom, a ako je velika opština, ima ih nekoliko) na 3 godine i od njega prima platu. On je obvezan da sudi pravo, jer će inače posle 3 godine ostati bez hleba. Suđenje je usmeno i otkrito, i presuda se izriče javno. Prvo, ušteđuje vreme narodu, a drugo, daje prilike da sva publika, a naročito javna štampa, kontroliše savesnost i sposobnost sudije. Međutim, kako čovek nije nepogrešiv, to je ostavljeno da se može apelirati na „mirovi sjezd“, tj. skup „mirovnih sudija“ iz jednog sreza koji se drži jednom u godini. Kako se to dešava skoro isključivo kod predmeta zapletenih i od veće važnosti, to su ta pitanja već pretrešena u štampi i delo je skoro već rešeno javnim mnenjem. Sudijama, tako reći, samo ostaje da izreku presudu. Pritom još da dodam da sudija sudi sam, i da se njemu daje odsekom, a njemu ako je nuždan kakav ćata, dužan je da ga plaća iz svog džepa. Personal je, dakle, vrlo mali. Neka se sravni sa ovakvim prostim ustrojstvom sudova, srpski [sud] s, njegovim beskonačnim kancelarijama i aktima i bezbrojnim činovnicima. Neka se samo izračuna koliko vremena izgubi naš narod oko beskonačno dugačkih parnica, što je neophodno skopčano sa pismenom kancelarijskom procedurom, da ne računam parnične troškove i onaj „personal“ kome treba plaćati i koji ništa ne privređuje osim što fabricira fascikle.
A unutrašnja uprava: podizanje putova, bolnica škola i, uopšte, javnih građevina; kontrola nad prosvetnom i sanitetskom strukom, tj. staranje za umno i fizičke zdravlje naroda; staranje za sve ekonomne potrebe naroda što izlaze iz kruga pojedinaca? Sve je to u Srbiji u rukama činovnika. Kad se samo spomene kome od naših birokrata da se to sve preda u ruke naroda da se on sam za sebi stara, spopada ga užas. Rastrojstvo! Revolucija! Anarhija Povratak vremena Robespjera! — to su fraze koje su im gotove svakog trenutka da napadnu svakog prodrzljivca koji se usuđuje da sumnja u koristi njihovog tutorovanja nad narodom. Mesto svakog odgovora na takva napadanja, ja opet ukazujem na despotsku Rusiju, gde su ponajmanje skloni da trpe „revoluciju“, „anarhiju“, „Robespjere“. Ustrojstvom „ženskih zborova“, osim čisto administrativne strane uprave, sve ostale grane, kao: javni građevine (putovi, bolnice, škole, itd.), sanitetstvo, prosveta, itd., sve je to predato u ruke naroda. Zborovi su okružni („ujezdni“), i gubernijski, na njima se veća o potrebama toga kraja, donose se rešenja, npr. da se podigne kakva gimnazija u guberniji i u kome mestu određuje se svota koja je nužna, raspisuje se stečaj za profesore, itd. Pa tako je za sve potrebe. „Zemski zborovi“ biraju iz svoje sredine na godinu dana po nekoliko lica („glasni“) koji predstavljaju izvršnu vlast Vlada samo vrši kontrolu, a narod se „upravlja“ sam. Jadikovanja birokrata da narod ostavljen sam sebi ne bi znao šta mu treba bez njihove „očinske“ pažnje, pobijaju se najjasnije faktima. Svi ruski javni organi priznaju da je od sviju gubernija jedna od krajnjih istočnih, Vjatska (gde ima ponajmanje birokratske „inteligencije“), vršila ponajbolje svoju samoupravu. Ona je prva počela da određuje stipendije za učenike medicine jer je narod trpeo oskudicu u obrazovanim lekarima. U poslednje vreme „zemstva“ počinju da uzimlju sama na se da provode železnice kroz svoj kraj gde je to potrebno. Na taj način narod se oslobađa sam od pljačkanja pojedinih kompanija.
Kad je čovek gladan, prirodno je da on to oseća najbolje i da se on sam najsavesnije stara da podmiri tu svoju potrebu. Tako je isto i sa potrebama koje se tiču jednog skupa ljudi. Što su te potrebe prostije, tj. što se tiču neposrednije svakog od njih pojedince, tim je verovatnije da će ih ceo skup shvatiti i da će naći sredstava da ih podmiri. Kod nas se ne veruje narodu da on razume svoje potrebe, a veruje se jednom kapetanu ili načelniku koji je, može biti, započeo svoju karijeru od pandura ili ćirice kneževog i koji je manje „inteligentan“ no i najprostiji građanin. To je jedno; drugo je što se narodu ne priznaje da on ume da misli o svojim neposrednim potrebama, a priznaje mu se da ume da misli o opštim državnim potrebama: da dolazi u „parlamenat“, da debatuje o državnim zakonima, gde se ište ne samo znanje potreba celog naroda, već se zahteva da se zna kakve će posledice doneti kakvi zakoni, dakle, da se znadu zakoni društvenog razvitka uopšte. Zar to nije komedija! Naposletku, ako su gg. birokrate ubeđeni u svoju premudrost, ko njima brani da stanu u redove naroda i da prosto kao članovi naroda staraju se da proture svoja „spasonosna“ načela. Ali tu bi se svačije mišljenje podvrglo kritici tu bi se na delu videla ta njihova hvaljena premudrost. Pa šta bi posle bilo od njihovog autoriteta, od „autoriteta vlasti!“
Naposletku se veli da narod ne bi umeo da izbere ljude koji su mu pravi prijatelji, već bi se povodio za agitatorima, itd. Iz toga bi se moglo izvesti vrlo čudnovato svojstvo srpskog naroda, a to je da je srpski narod pametan vrlo retko. Tako mu dođe u 10 godina jedared te je pametan, a posle on pamet pogubi. Dabogme! Kad narod bira kneza, namesnike i drugu gospodu koju poznaje samo po imenu, onda je on pametan, ali kad narod hoće da bira kakvog sitnog činovnika, s kojim je on svakog dana na ručku i večeri, na slavi i časti, na sudu i na ulici, s kojim se rodi i prijatelji, koga, takoreći, svaki poznaje u glavu — onda narod najedared poludi, pa ne može da ga pozna, već masa ljudi, koji imaju ženu i decu, koji imaju svoju kuću i svoje imanje, ostavljaju sve to, pa idu za kakvim „agitatorom“ sa ulice da „prave bunu“ bez svakog uzroka, tek onako za ćef! Takva je logika naših birokrata.
Ako je istina da je život škola ljudska tako isto važna kao što je škola sa skamijama, onda je narodna samouprava prva i jedina škola života za razvitak politične i građanske svesti naroda. Većajući o svojim neposrednim potrebama narod se uči da obuvata svojim umom i potrebe naroda kao celine — potrebe državne. Dok toga ne bude u srpskom narodu, Narodna skupština će biti samo mesto gde će se narod vaspitavati za potčinjenost, za tiraniju, kao što je to i dosad bivalo. Sve skupštine koje su se sazivale za poslednjih 10 godina, služile su samo zato da ubede narod kako on ništa ne razume u svemu što se nazivlje „narod“, „država“, „vlada“, itd.; služile su da mu predstave blesak i veličinu vladara, da mu prikažu premudrost njegovih činovnika i, što je najglavnije, da ga ubede da je najbolje da on ne misli o svojim potrebama, već da to ostavi sve vladi — činovnicima.
Mogao bi navesti puno primera kako ogromna većina skupštinara nemaju pojma ni o svom položaju i o svojim pravima i dužnostima, a kamoli o čemu drugom. Da navedem samo jedan. Kad g. Stajkovac (koji je bio skoro jedini koji je razumevao šta je to biti predstavnik naroda) još pri čitanju prvih članova u svojoj razložitoj besedi reče: „da ovaj ustav iz osnova ne valja i da ko hoće ovakav ustav kao što je predloženi, time i nehotice pokazuje da neće nikakva ustava“... dakle, na takav radikalan predlog skupštinari, umesto da promisle bar o tome i da progovore (ako ništa drugo), ustadoše jedan za drugim na Stajkovca što on „svojim primedbama zadržava radnju skupštine“ i skupština bez brige primi predlog čačanskog poslanika da se produži čitanje ustava, a posle da se „saslušaju ministri“. Skupština je, dakle, uglavnom sazvana da joj se pročita ono što je napisala vlada, primedbe poslanika „zadržavaju“ rad skupštine, a primedbe i objašnjenja ministara rešavaju. Dok fakta i podobni pojmovi vladaju u skupštini, dotle nije vredno govoriti ni o ministarskoj odgovornosti (pa ma kakva ona bila), ni o pravu skupštine da predlaže menjanje ustava, osobito pošto je isključena sva inteligencija po izboru, a, međutim, uvedena „inteligencija“ po naredbi vlade. Mi stoga završujemo kritiku pojedinosti u ustavu. Ostaje nam da pregledamo još opšti pravac i načela ustava da možemo zaključiti kakve „reforme“ možemo očekivati od nove vlade i šta otuda ističe za srpski narod.
IV poglavlje
U društvu vladaju zakoni tako isto kao i u svim drugim pojavama u prirodi — to je načelo što ga izriče suvremena nauka. Nije dosta, na priliku, samo uhvatiti zločinca i kazniti ga pošto je on već učinio zločinstvo. Ma kakve bile kazne, — varvarske ili čovečne — statistika pokazuje da od načina kazni ne zavisi broj zločinstava i prestupa, već da zavisi od opštih uslova društva, kao: materijalnog blagostanja, stepena razvitka porodičnih i društvenih ustanova, itd. To isto važi, na priliku, i za broj parnica koje se u danim okolnostima dešavaju u društvu, za bune, prevrate, jednom reči za sve što se događa u društvu. Sve to ima osnova u samom društvu. Je li, dakle, pojedinac osiguran za svoj život ili imanje što ima samo „vlasti“ koje će uhvatiti i kazniti zločinca. Šta se mene tiče, pošto sam ja porobljen, popaljen ili ubijen, što će vlast uhvatiti i kazniti zločinca, pa ma kakva ta kazna bila. U interesu je svake ličnosti, pre svega, da se to s njime ne dogodi. Vlast može da upravlja samo sa svršenim faktom; da predupredi kakav događaj ona nema sile, jer njihov uzrok leži u ekonomnim, socijalnim i političnim odnošajima naroda. Tako isto nije dovoljno samo da vlada ima sile da uguši bune ili revolucije. U interesu je naroda da se bune i revolucije ne događaju, dakle, da se uklone uzroci koji njih izazivahu. Ti uzroci leže opet u ekonomnim i socijalnim odnošajima sugrađana (razume se da ovi odnošaji često stoje u zavisnosti od političnih odnošaja). Osnovno je dakle, pravilo u svakoj društvenoj politici koja ima za celj dobro građana ovo: da se unište zle posledice koje smetaju razvitku naroda, treba uništiti uzroke koji izazivlju te posledice. To je, kao što se vidi, samo izvrnuto pravilo koje važi za svu prirodu: izvesni uzroci vuku za sobom izvesne posledice. Nije, dakle, dovoljno za narodni napredak organizovati vojsku i zakleti je na vernost knezu da se s njom mogu gušiti bune ako kome dođe volja da se buni. Naprotiv, ako su izvršioci vlasti (mi tu razumemo sve struke činovničke bez razlike) suviše mnogobrojni i ako je njihovo izdržavanje suviše skupo, onda se narodu oduzimlju sredstva za privredu i za umni razvitak, a to samo umnožava parnice, prestupe, zločinstva, bune, itd. Ovo opet zahteva da se još više uveličava činovništvo i vojska itd. To su opšte posledice birokratske sisteme koja je ujamčena ustavom.
Mi rekosmo da uzroci sviju dela što se dešavaju u društvu leže u samom društvu, u njegovim ekonomnim i socijalnim odnošajima. Ti se odnošaji menjaju samo u svezi sa uveličavanjem umnog i materijalnog bogatstva naroda. A ovo poslednje razvija se samo razvitkom lične preduzimljivosti svakog građanina, uveličavanjem njihovih radničkih sposobnosti. A to se rađa samo u slobodi. Sloboda mišljenja i govora (dakle sloboda štampe i javnih zborova) i sloboda rada i udruživanja — to su prvi i neophodni uslovi za razvitak lične preduzimljivosti građana. To su uslovi bez kojih je razvitak nemoguć. Ali da jedan građanin može da dođe do toga da slobodno misli i govori, da radi i da se udružuje, treba da ima za to prilike i sredstava. Samouprava daje mu već prilike što je kao građanin obvezan da se stara o svojim građanskim potrebama sam, da daje mu sredstva što samouprava košta daleko jevtinije no birokracija; dakle, sav onaj suvišak što se uštedi pri samoj upravi čista je dobit za narod. Naposletku, suverenitet naroda — vlast da raspolaže svojom imovinom — daje mu mogućnost da je upotrebljava ponajbolje na ono što mu je najkorisnije. Ona mu, takođe, garantira da mu se ustanove što ih on uvede u svoje odnosa je neće oduzeti po ćudi jednoga ili nekolicine.
Politična i građanska sloboda, dakle, to su neophodni uslovi za razvitak svakog naroda. Sloboda je sredstvo; menjanje ekonomnih i društvenih odnošaja naroda, uveličavanje umnog i materijalnog bogatstva naroda — to je celj naroda. Kad bi se celj slobode sastojala samo u tome da se može naprazno larmati po parlamentima, pijacama i klubovima ili brljati po novinama i knjigama, onda sloboda ne samo da ne bi vredela one krvi što je narodi proliše za nju i još dosada prolivaju, već ne bi vredela ni ovo malo mastila što sam ga ja prolio dok sam napisao ovaj članak. Sloboda je dragocena svakome koji je razume po onim dragocenim rezultatima što ih ona donosi.
Ona gospoda zvanični naučenjaci i publiciste što govore da je korist slobodnih ustanova „odnosna“ „prema okolnostima naroda“, pokazuju time da nemaju pojma ni o društvu i njegovom razvitku, ni o ustanovama što ujamčavaju slobodu. Posle toga nije čudo što takvi naučenjaci ne umeju da odgovore na najprostija ekonomna pitanja, kao što beše u poznatoj prepirci o „gvozdenim putovima“ pitanje: „Zašto beogradske rabadžije ne postaše baštovani?“ Jedan od najvaljanijih suvremenih ekonomista, Dž. Stuart Mil, kritikujući engleske ekonomiste veli da je jedna od glavnih njihovih pogrešaka što oni zakone koji važe samo za Englesku postavljaju za sve narode. Tako on veli da je lažno opšteprimljeno mišljenje kao da konkurencija opredeljava radničku platu i prenašanje kapitala iz jedne radnje koja ne prinosi dohoda u drugu, dohodniju. Po Milu to važi samo za Englesku i Sev. Ameriku (tj. za narode koji su već odavna slobodni i kod kojih je usled toga visoko razvijena lična inicijativa i preduzimački duh), a kod naroda na kontinentu (dakle kod naroda manje slobodnih ili slobodnih odskora) konkurenciju zamenjuju običaji, navike, rutina. „Tako mi je i baba radio, veli naš rabadžija, pa tako ću i ja“ (da se vratimo na gornji primer kad smo ga već naveli), a veli stoga što niti zna drugog zanata, niti ume da izračuna kakvu bi korist imao kad bi, na priliku, postao baštovan, niti ga što pobuđuje da to računa. Od čega zavise običaji i navike, ukočenost i rutina? Od stepena obrazovanosti, od „količine i kakvoće“ znanja, od slobode koju ima narod. „Od razvitka uma zavisi ceo društveni razvitak“ — to je neoborivi zakon u društvu što ga postaviše dvojica od najvećih umova 19-og veka Avg. Kont i T. Bekl. Okujte razvitak znanja i njegovog rasprostiranja u masu, pa ste narod okovali sasvim. Može nam se primetiti da radi razvitka umnog slobodne ustanove mogu se zameniti vaspitavanjem u školama. A ja pitam na to: mogu li škole biti valjane u zemlji gde je razvitak ličnosti opasan po državnu sistemu? Ne može začelo. U takvoj zemlji vaspitanje naroda to je sporedna stvar. To nam dokazuje sam ustav koji leži pred nama. U njemu se o narodnom obrazovanju govori samo u jednoj tačci, i to opet u smislu da se spreči slobodan razvitak obrazovanja. Evo te tačke:
Čl. 124.Sve škole i drugi zavodi za obrazovanje stoje pod nadzorom državne vlasti.
To je sve. Narod se ne može obrazovati časlovcima, psaltirima, molitvama (pa ma svu Bibliju naučio napamet). Narod ne mogu učiti: soldati u ostavci, đaci i praktikanti koji nisu mogli nigde „da naprave karijeru“, bogoslovi, itd. Narodu treba stvarnog znanja. Za to treba obrazovanih ljudi, treba sredstava. Ali najpre narod mora da jede, pa da se uči. Pri ovakvoj skupoj državnoj sistemi ostaje li narodu sredstava da izdržava valjane škole? Ne samo da ne ostaje, već narod ne može ni decu da odvaja (jer mu je nuždan radnik u kući), i mora pandurima da se nateruje inače bi škole bile prazne. Kako da se tome pomogne? Neka se svedu troškovi oko državne uprave na polovinu (to je minimum ukoliko se mogu skratiti, a mogu još više — o tome se može načiniti tačan predračun), pa će biti sredstava da se deca vaspitaju ne samo besplatno, već na trošak celog naroda. Neka se ukine jedna žandarmerija, koja ništa ne radi po Beogradu ma što kvari vilice od zevanja zverajući nad kime će da „izvrši vlast“, tj. koga će od građana da mune u rebra, pa će se uštedeti preko 20.000 d., a to je dovoljno da se podigne najbolja zemljodelska škola, koja je narodu nužna kao nasušni hleb. To bi bile reforme korisne po narod, ali takve su reforme u osnovu protivne svim načelima što se izriču u ustavu, a iz toga se može zaključiti kakve će biti iduće reforme vladine.
Mi rekosmo jednom da mi ništa ne polažemo na fraze pa ma kako one lepe i primamljive bile. Takva je fraza: „Zakon je najviša volja“. Šta se sadrži u zakonu, to je glavno. Tog smo se načela mi držali pri ocenjivanju ustava. Sam po sebi ustav nije ništa već mrtva hartija. Ono što mu daje života i smisla to su one ustanove koje on jamči narodu, a tek ustanove donose narodu dobro ili zlo. Mi sad imamo građu da ukratko rečemo naš sud o današnjem stanju u Srbiji.
Ujamčava li današnji ustav neophodne uslove za razvitak naroda? Ne! — mi to možemo reći sa punom svešću. Svi oni uslovi koji su bili uzrok narodne patnje i narodnog nezadovoljstva, ostali su onakvi isti, nisu ni za dlaku promenjeni. Birokratska sistema ostala je nedirnuta. Mogućnost da se povtoravaju ona ista nasilja kao i prede — takva je ista. Razlika je samo ta što se sve to prede nazivalo „nezakonito“, a sada je to sve uzakonjeno unapred. „Isti uzroci vuku iste posledice“. Dok prođe prvi potres radosti što se topčiderska katastrofa svršila samo strahom, narod će se brzo uveriti činjenicama da od sviju istih obećanja što mu ih davaše vlada za njega nema nikakve hasne. „Konji vuku te vuku, a bila kola a saonice“, veli narodna poslovica. Narod će se o tome uveriti svojom kožom. A posle? Posle će nastupiti onakvi isti odnošaji između vlade i naroda kao što su bili za vreme N. Hristića. Narod će se brzo uveriti da Hristić nije bio kriv, već neko sasvim drugi. A srpska sloga za „veliku srpsku misao?“ Otići će u vetar, kao što je i pređe bivalo. To je sve kao 2+2=4. Hoće li biti vlada tvrda kad narod bude nezadovoljan? Ali to je samo jedna strana.
Bune dolaze od nevolje naroda, prevrati od sebičnih celji pojedinaca. Je li vlada bar osigurana od prevrata? Onoliko isto koliko sve pređašnje vlade. Ni više ni manje. A kako su bile osigurane pređašnje vlade to smo videli dosada. U Srbiji vlada birokratska sistema. Pri takvoj sistemi nekolicina koji su na vrhu imaju faktičnu vlast. To je uzrok te je svakom članu birokratske sisteme glavna celj u životu da se popne do najvišeg mesta ili, ako je već tamo, da se na tom mestu održi. Tu se otvara mejdan za beskonačno intrigovanje. I tu je izvor svim prevratima što su bivali dosada u Srbiji i što će odsada bivati. Čime je vlada osigurana od takvih prevrata? Savršeno ničim. Ono što jednu vladu osigurava na prestolu nisu prazne reci ustava, već svest naroda da je ono što se sadrži u ustavu po njega korisno. A ima li te svesti u narodu? Svim dosadanjim vladama nije išlo u interes da narod bude svestan. Stoga neka samo nekolicina od velikaša, koji faktično imaju vlast u rukama, htednu da učine prevrat, pa je stvar svršena. Narod će priznati kao „narodnu dinastiju“ onu koja bude na vladi, kao što je i dosada radio. Pa gde je to osiguranje vlade, na što se naročito išlo ovim ustavom, i u čemu njegovi branioci nalaze njegovu najveću vrlinu? Dabogme da ga nema. Ali ima nešto drugo što se ustavom osigurava i što njegovi branioci neće da kažu. To je drugo: načelo monarhizma. Uslovi za narodni napredak nisu se ni uzimali u račun (a buna narodnih slabo se ko boji; to je bar poznato da narod može dugo da trpi). Vlada nije osigurana od prevrata „odozgo,“ ali ma koliko se ti prevrati dešavali, narod ostaje jednako pod tutorstvom. Načelo monarhizma ostaje sveto i nepovredivo. Eto zašto je narod srpski toliko patio za celo po veka, zašto je morao da izdrži tolike bune i prevrate. Obmana... obmana... sve su to obmane.
Ja znam da će mi se na ovo opet zapevati stara pesma o našim „političnim okolnostima“, o potrebi „jake vlade.“ Na to odgovaram prosto ovo: zašto vlada, kad hoće i oseća potrebu da raspolaže savršeno srpskom krvlju i imanjem, zašto ona prosto ne uzme diktaturu? Neka traži diktaturu na 3 na 5 ili više godina, koliko joj je potrebno da svrši sa „političnim okolnostima“. Našto to u stvari uzimati neograničenu vlast, a ovamo trošiti 50 hiljada štampanih tabaka i pisati na njima 500 hiljada besmislica da se narodu dokaže da je crno belo, da je apsolutizam sloboda. Time bi se, s jedne strane, uštedeo narodu trošak oko suvišne parlamentarnosti; s druge strane, vlada ne bi gubila vreme oko drugih stvari, već bi se mogla zanimati samo jednim. A, naposletku, to bi barem bilo poštenije. I svaki i „najpreteraniji radikalac“, sto puta radije bi se saglasio na privremenu diktaturu, koja ima celj oslobođenje naroda nego na nazovi-ustavnost kojoj je celj da naveki okuje narodnu svest. Zašto to vlada ne uradi? Mi nalazimo samo jedan odgovor: što je vladino načelo da se utvrdi monarhizam — ostalo sve ide u drugi red.
Mi bi svršili ovde kad ne bi bilo još jedne pojave u našem javnom životu radi koje moramo da rečemo još nekoliko reci. Kao što je poznato, još odmah posle 29-og maja svršila se neka „fuzija“ između bivše liberalne partaje i današnje vlade. Sigurno usled toga iziđe jedan od vođa te partaje, g. Vasiljević, u poslednje vreme da svedoči kako današnji ustav ujamčava narodu slobodni razvitak, da pozivlje omladinu da i ona to posvedoči, a kad to omladina ne učini (iz kakvih mu drago uzroka) da nazivlje sve one „klikom“ i „nedonesenim liberalima“ što ne vide blagoslova u pomenutom ustavu, već „teraju opoziciju radi same opozicije.“ Gg. liberali? Niko ne tera opoziciju radi opozicije — to bi bila detinjarija. Ne leži protivnost samo u ćudi nekolicine da vode donkihotsku vojnu. Protivnost leži duboko u protivnosti samih taktova — u protivnosti između slobode i apsolutizma, između oslobođenja srpskog naroda i uveličenja broja podanika „velikih Obrenovića“. Pa umesto da izlazite da „prečišćavate račune“ i da nazivljete „klikom“ i „liberalnom nedonoščadi“ sve one koji se ne zadovoljavaju „patriotskim namerama“, „plemenitim težnjama“, šupljim frazama i šarenim obećanjima, već koji traže stvarne garantije za slobodni razvitak srpskog naroda, — prečistite, gospodo, račune sami sa sobom! Prečistite račune sa svojim iluzijama s kojima varate evo već 10 god. i sebe i ceo srpski narod! Rešite jednom: može li se pomiriti „narodna dinastija“ i narodna sloboda?
Svetozar Marković, 1869.