Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja do… Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi, I već pred sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom- A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni valja do… Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo.
Ilić počinje pesmu obraćanjem nekom pored sebe ko može da čuje i vidi prizor ispred njih: - "Čuj! (inperativ, 2. lice jednine) kako vetar jauče kroz puste poljane naše. Zašto vetar jauče, a ne peva, ne pevuši, ne zvižduće, ne svira? Zašto guste slojeve magle u vlažni VALJA do? Logično bi bilo da vetar razgoni maglu, a ovaj valja, slaže je u guste slojeve. Pejzaž je maglovit, a nebo mutno. Sve asocira na smrt, umiranje, a kad neko umire, ne peva se, već jauče, jer naše poljane su puste. Ratari su ubrali letinu i otišli. Iznad lirskog subjekta "sa krikom uzleće gavran, (u narodu simbol nesreće) i kruži nad njegovom glavom. Ovde pažnju privlači imenica krik u svom osnovnom začenju kao uzvik bola i patnje. "Mutno je nebo svo."
Druga strofa je manje obojena pesimizmom. "Frkće okiso konjić i žurno u selo grabi. Lirski subjekt je tu na konju ili taljigama. Pred sobom vidi ubog i stari dom. Pesnik je umesto prideva UBOG mogao uzeti sinonim SIROMAŠNI, ali bira jači epitet (atribut). No, ubog ili siromašan dom je utočište i u sumornu sliku pozne jeseni unosi malo topline. Slika starice, koja s praga mokru živinu vabi, i ogromnog psa kraj nje je skoro idlična; kvari je jedino epitet mokru. To me podseća na ono dečje poređenje (rugalicu) - Kakav si k'o pokisla kokoš.
Na kraju pesme vetar više ne jauče, nego zviždi, ali opet valja guste slojeve magle; gavran s krikom uzleće, a na nebu nema vedrine kao ni u duši pesnika.
Comments