U mojoj tek minuloj prošlosti
Na suncu kad je pucao kamen,
Bosonogi, prašnjavi tabani,
I na njima moje zemlje plamen.
A stenjao sam u stezi mraza
Kad se nokat i meso razdvoje,
Dlanovima brisao sam suze;
To ne beše san u praskozorje.
Poredio sam uboje i rane,
Za sve tražio pravo i nadu,
U danu s imenom za mučenje,
Svojstveno samo najcrnjem adu.
Slomljen, dlanovima punim straha
Držao sam tamne slepoočnice,
Slana od znoja moja košulja,
Pucala je kô na zimi žice.
Kô zver sam režao nad zalogajem,
Čini se sve je čudo iz čudesa,
Kô da je sred šume list papira
Pao sâm nenadano s nebesa.
Pio sam vodu kô zver lapćući,
Kvaseći neštrucane brkove.
Živeo sam ne mesec, ne godinu,
Već, reših, na sate, na trenove.
Svaka noć me uvek iznenadi
Da smrt je obišla mnoge od nas,
A ja sam ponavljao stihove,
I opet jasno čuo Tvoj glas.
Šaputao sam ih kô molitve,
I škropio živom vodom,
U duši čuvao sliku iz bitke,
S njom išao, zvezdom vodiljom.
I to mi beše jedina veza,
Tamo s nekim drugim životom
Gde svet je gackao u blatu,
A smrt uvek bila tu za petom.
I usred tihog, magičnog hoda,
Poređenja reči i slika,
Iskušenjem priroda nas mami,
Iz svakog ugla zamka velika.
Šta?! Nikad nije bilo zlosti,
Ni okrutnosti zbog mog ubeđenja,
Jer oni će odrediti dan kad ću
Razumeti istinu svog spasenja.
I ja sam zahvalan svom sećanju
Što me je nosilo kroz godine,
Kroz užaren kamen i mećavu,
I ledenu vlast moje sudbine.
I sve Tvoje spasonosne reči,
Duševna katarza, pa čistota,
Gde je svaka linija osnova,
Gorak život – mašta sva lepota.
Evo zato – usred pretvaranja,
Podmitljivosti i svakog zla
Moje srce i dalje nije grubo,
A krv mi još uvek je topla.
•S ruskog prepevao Anđelko Zablaćanski
(Objavljeno u časopisu Polja, broj 527, 2021)
--------
Varlam Šalamov je rođen 18. juna 1907. godine u gradu Vologda u svešteničkoj porodici. Bio je ruski pesnik i prozni pisac. Nakon završene srednje škole, 1924. godine otišao je u Moskvu gde je radio kao kožarski radnik. Od 1926. do 1928. godine studirao je na Moskovskom državnom univerzitetu odakle je izbačen zbog skrivanja porekla (naveo je da je njegov otac – invalid, bez navođenja da je sveštenik).
Zbog svojih uverenja proveo je sedamnaest godina u Staljinovim zatvorima i logorima. Rehabilitovan je 18. jula 1956. godine.
Ono što je pisac video i preživeo u logorima našlo se u zbirci Priče sa Kolime. Objavio je zbirke pesama: Ognjilo (1961), Šuštanje lišća (1964), Put i sudbina (1967), Moskovski oblaci (1972), Tačka ključanja (1977)…
Primljen u Savez pisaca SSSR-a 1972. godine.
Umro je 18. januara 1982. godine u domu za stare i invalide. Sahranjen u Moskvi.
Preuzeto sa vebsajta Poezija suštine