
Kad sam se vratio,
zavičaj je bio zatvoren
u staklenoj kutiji.
Moje reči
do njega dopiru
sa zakašnjenjem.
Ni trešnjine pupoljke
ne mogu da dotaknem prstima:
more je daleko.
Da azurnoj tami
otvorim kutiju,
opet putujem.
Dozivam bele ptice.
I od zavičaja se
ponovo rastajem.
(Nigde čamca:
samo muk vodene površine
i noć pokrivena ledenom maglom.)
_________________________________
Кајоко Јамасаки рођена је 14. септембра 1956. године у граду Каназава (Јапан). Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета (Јапан). Била је на специјализацији од 1979. до 1980. на Филозофском факултету у Сарајеву. Године 1980. боравила је у Љубљани на специјализацији (САЗУ). Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду. Потпредседница је Управног одбора Српског књижевног друштва. Пише на јапанском и српском. Њене песме на српском језику поседују особени квалитет: оне повезују два типа осећајности и два типа језичке сликовитости, источњачке и западњачке. Кајоко Јамасаки је јапанску (хаику) луцидност транспоновала у наш језик. Добитник је годишње награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски П.Е.Н. Центар). Живи и ствара у Србији.
Кајоко Јамасаки – песме
ХЛАДНИ ДАНИ
ИСКОНСКИ ИНСТРУМЕНТ
КИША, ЈЕСЕН ДОЛАЗИ
У ОШТРУ ЗИМУ ОТПЛОВИО ЈЕ РАТНИ БРОД
ТИХА ЈЕ ВОДА
コメント