Ја нисам од оних који подваљују универзуму
И сав припадам овом величанственом и тужном крду људи
Никада ме нису видели да сам се скривао од буре
Својим рукама сам увек гасио пожаре
Знам добро шта су ровови и тенкови
У великим данима сам увек не обазирући се отворено износио своје најгоре мисли
И нисам се повлачио када су долазили да ми пљују лице
Живео сам обележена чела
Делио сам црни хлеб и сузе свију
А када је дошао ред и на мене пео сам се на ратни брод
Који ме је одводио делеко од мог поробљеног родног краја
Тако сам се укрцао на брод који само што се није потопио под теретом људи
А на крову су велики ратници Атласа певали монотоно жалопојке
Примао сам свој део горчине
Носио свој крст несреће
За мене лично овај рат још није никако завршен
Јер још увек се череће удови мога народа
Ушима прислоњен на земљу допиру ми још увек
Далеки страшни уздаси који прожимају месо глувога човека
Ја не знам за сан а када будем затворио очи
То ће бити само за свагда
Не заборавите то
Историја овога века и ужасна рана времена
Куга и колера скорбут или глад
И крвава орања у војним походима
И искидане руке на веслима галија
Човек и жена исмевани у њиховом говору и у њиховим нежностима
Свака величина извргнута руглу и речи дрско сабијање у уста
Свака музика вређана
Сваки зрак светлости плаћен ценом очију
Свако миловање плаћено сећењем руку
Све то најзад може се упоредити са изразом мога лица
Са дрхтајем мојих очних капака
Грчењем мишића испод коже мојих образа
И покретима мога тела
А и савијањем мојих колена на изазване крике после наглог потока мојих суза
И са грозницом која ме тресе
И са знојем мога чела
Постоји под кожом мога лица и преплануле коже мог општег изгледа
Нешто друго без чега бих ја био само један камен између осталог камења
Једно зрно у пшеници силоса
Један беочуг мог личног ланца
Нешто као крв која кружи венама и огањ који прождире
Нешто као на фронту идеја
Као на уснама реч
Као песма у грудима
Као божански назрени дах живота
Постоји оно што је мој живот
А постојиш и ти трагедијо моја
Моје велико унутрашње позорје
Оно нешто нежно изнад нас када се затварају наша улична врата
Јер тада заокружујући се у златном и снажном кругу тишине
Уздиже се у нама најзад онај велики црвени дрхтај завесе
Превела Мирјана Вукмировић
_________________________
Луј Арагон рођен је 3. октобра 1897. године у Паризу. Био је француски историчар, писац и песник, члан Академије наука. Био је присталица дадаизма од 1919. до 1924. године, постао оснивач покрета надреализма 1924. године заједно са Андреом Бретоном и Филипеом Супоом. Арагон се придружио Комунистичкој партији Француске заједно са још неколико надреалиста. Године 1939. оженио се Елзом Триолет, снахом руског песника Владимира Мајаковског. Током немачке окупације у Француској током Другог светског рата писао је за тајни лист Les Éditions de Minuit. Важнија Арагонова поема је „Црвени постер“, у којој је одао почаст странцима који су погинули ослобађајући Француску. То је учинио одговарајући нацистичкој пропагандној кампањи званој Црвени постер, која је требало да убеди француски народ и јавност да је покрет отпора фашизму у Француској био састављен од странаца, углавном Јевреја, који су служили интересима Британије и Советског Савеза. Познат је као прозни писац. Међутим, поред често превођених романа Базелска звона и Господске четврти, написао је и значајне књиге песама Велика радост, Радосна снага, Непрекидно кретање, као и збирке посвећене својој супрузи Елзи Триоле. Арагон је као песник најпре припадао надреалистичкој струји у француској поезији, али се, пошто је завршио дело Реални свет, удаљио од надреалиста и вратио реализму. Умро је 24. децембра 1982. године у Паризу.
Comments